Књижевник Вуле Журић, аутор драме Црно сунце Петра Кочића: Јазавац пред судом гађа у центар наше муке

Овако размишља књижевник Вуле Журић чија драма "Црно сунце Петра Кочића" оживљава на сцени Народног позоришта Републике Српске у режији Небојше Брадића. Пробе за овај комад почеле су прошле седмице у Бањалуци, а глумци с поносом и нестрпљењем очекују да ова прича оживи на даскама театра. Аутор дјела о животу великана српске књижевности за "Глас Српске" говорио је о детаљима комада који се бави посљедњим данима народног трибуна.

- Познато је да је Кочић умро у Душевној болници на Губеревцу, у Београду, крајем августа 1916. године, у вријеме када је Србија била под окупацијом, али широј јавности је непознато писмено свједочанство Јована Стојимировића о Кочићевим посљедњим данима. Стојимировића, будућег публицисту и културног радника, у болницу је, као потпуно здравог, сакрио његов рођени стриц Душан, ратни управник болнице, која је стицајем околности била једина слободна територија, јер током три године окупације ниједан непријатељски војник није крочио у њен круг - прича Журић.

Користећи, како каже, дирљиво свједочанство о житељима Петог одељења, који су били смјештени у чувену Докторову кулу (здање које и данас опстаје надомак Клиничког центра Србије), Журић је кренуо у даље истраживање. Журић је тако открио писмена свједочења љекара који су водили тај "чудни рат у рату против Аустрије, рат који је успио да одбрани оно посљедње што нам је било преостало - а то је душа, па макар била и разбољена".

- "Уплевши" у радњу многе аутентичне личности, написао сам драму о посљедњем Кочићевом мејдану који на ивици понора води са својим архинепријатељем Аустријом, овога пута отјелотвореном у лику Косте Хермана, главног имплементатора Калајеве културне политике, чији је циљ био стварање босанског културног идентитета, дакле погубне идеје која је и дан-данас и те како актуелна и никако се не смије потцијенити - рекао је књижевник за кога поновно ишчитавање Кочића представља посебну вриједност.

Управо та писана ризница подстакла га је да се бави личношћу славног писца.   

- Сваки повратак Кочићевом обимом невеликом, а по вриједности генијалном дјелу јесте празник за онога ко га чита. Ту је прије свега Кочићев језик, који је Исидора Секулић цијенила толико да је на једном мјесту рекла: "Када би могао језик једног човека постати књижевни језик, ја бих гласала за Кочићев језик" - истиче Журић, напомињући да су језик као врхунску одлику Кочићеве умјетности уочили и Скерлић и Андрић, који су га истицали и као најсвјетлији примјер борца за национално ослобођење.

Подсјећа да се Кочић врло рано потпуно посветио политичкој борби за ослобођење и "у тој борби је сагорио, физички и ментално сатрт од силе" коју у Журићевој драми симболизује Херман.

- Сама чињеница да нам ништа од овога о чему до сада говорим није далеко и непознато говори колико је Кочић и данас актуелан, колико је, на примјер, његов "Јазавац пред судом" модеран, и дан-данас гађа у центар наше муке да се некако курталишемо Главатог господина. Или, узмите Кочићев саборски говор о проблемима језика и биће вам јасно колико се ништа под милим богом није промијенило - примијетио је Журић.

Указује да савремене културе нема без сталног враћања класицима.

- Како можете кренути у нешто непознато и ново ако не познајете темеље свога идентитета? Свеопшта беспарица не би смјела да буде перманентни изговор зашто се на малим екранима и у позориштима чешће не реализују адаптације најбољих дјела наше књижевности. Када кажем наше, мислим на југословенски културни простор, коме је припадао и сам Кочић. Чешћим сценским "читањем" класика брже бисмо привукли наизглед незаинтересовани подмладак и тиме га подстакли на толико потребну побуну против те исте традиције - савјетује Журић.

Умјетност није безазлена

- Нисам присталица тезе да је данас све другачије него што је било раније. Може неки замишљени грађанин да пиљи у "Фарму" колико хоће, али тај се неће најежити и образи му се неће зажарити све док не прочита, рецимо, "Идиота" Фјодора Михајловича или не погледа било који Кустуричин филм или не стане пред Микеланђеловог Давида. Толика навала простоте, брзине и површности само говори у прилог тврдњи да умјетност нипошто није безазлена и безопасна - каже Вуле Журић.

Сматра да за умјетност нема кризе.

- А реалност се не налази на екрану, већ на улици, у собицама у којима и дан-данас преживљавају млади пјесници. На њима је наша будућност и ја им безрезервно вјерујем - оптимистичан је Журић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.