Књижевник Селимир Радуловић за Глас Српске: Савремени човјек под опсесијом ружног сна
Нови Сад - Што сам старији све више држим до суда обичних, а све мање до суда повлашћених читалаца. Савремени човек је човек без равнотеже. Он се, разбијен, фрагментизован, без свести о Богосинству, наизглед усправан, готово сваког дана урушује пред нашим очима.
Овим ријечима књижевник Селимир Радуловић започиње причу о новој пјесничкој књизи "Сенка осмог еона", коју је објавио Културни центар Новог Сада у едицији "Џепни анаграм".
- Стога је и разумљиво, будући да свет у којем живимо није наклоњен поезији и песницима, што је сваки поглед у моју нову књигу, извана, драгоцен и добродошао - каже Радуловић.
Ријеч је о писцу који је и управник Библиотеке Матице српске у Новом Саду.
- Све су моје песме у знаку свести о трајању и враћању трајања, будући су плод доживљеног трена који се лелуја као сећање или предсказање. Тако је испевана и ова књига - открива мајстор пера који је аутор осам поетских збирки.
За нову каже да је "посвећена тиховатељима, што више мољаху него дисаху, онима, с коленима нажуљеним и израњаваним, што пустињу и небо смештају у исто око".
- И над њом је, дакле, сенка снова светог путника, Оног који, на длану, држи сву творевину, подразумевајући, наравно, да су ти снови сврховити у мери у којој се материјализују као поетске кристализације. Кад се призори, песнички, једноставно указују поузданом оку читаоца - објашњава Радуловић који је и потпредсједник Удружења књижевника Србије.
Његова Изабрана дела (I-V) објављена су прије три године у издању Српске књижевне задруге и "Православне речи".
- У савременом српском (и европском) песништву нема свести да се песници рађају, а не стварају. Оно је у знаку занатлијског писма које удовољава основним законима свете писмености, али не испуњава услове изведене из онтолошког континуума певања песме - од Хомера, преко најлепше и највеће књиге песама и романтичара, до последњег великог певача Рајнера Марије Рилкеа - сматра Радуловић.
Осврнуо се на атмосферу која данас влада на пољу српске поезије.
- Много је песника, а мало певача, много поезије, а мало песама, односно, мало оних ретких, изабраних певача, обдарених искуством мита, песничком снагом и смислом за ризницу старих стихова. Лепота се спушта озго, а песма, као и људска душа, сија изнутра и огледало је славе Његове - примјећује Радуловић.
Истиче да је данас много разлога да поновимо филозофово питање - чему песници у оскудним временима?
- Живот у свету корпоративног капитализма, у оквиру којег су Србија и Република Српска, мање-више, затавњена мрља, јесте вучји живот. Криза савременог света је суд оздо, али и суд озго. Између прогреса и преображења он је изабрао прогрес, одбацујући христоносни наук о кретању ка горе, ка Небу, ка Богу. И његов невини српски рукавац се, у последња два десетлећа, очас определио између умножавања пролазног земаљског иметка и истинског живота - оцијенио је књижевник.
Није, каже, без разлога речено да је поезија нека врста палимпсеста, на основу којег је могуће читати и тумачити знаке духа времена, односно, симболе света у којем живимо.
- Савремени човек и савремени свет су, под опсесијом ружног сна, који је стварнији од сваке стварности - време утопијске наде претворило се у време историјског безнађа. Будимо реални - у меркантилном мајдану савремених техничких вештака песник је бескорисно биће, одређено за одстрел, без могућности да се брани и одбрани - убијеђен је Радуловић.
Осврћући се на пјесму "Аутономија" Виславе Шимборске каже да нико као пјесник не опомиње да су савремени човек и савремени свијет у својеврсној клопци и да од исхода трке између живототворног и разорног дјеловања бактерије цивилизације, који је неизвјестан, зависи њихова судбина.
- Иако је песник, данас, нека врста запуштеног детета, ипак нам то јединствено сновиђење које се кристалише у бури надахнућа, које се зове песма, омогућује отклон спрам колпортерске психологије савременог ћилимског света - оптимистичан је Радуловић.
Награде су живи пијесак
- Награде су, вели Милош Црњански, као живи песак. Док трепнете, прогутају вас. На другој страни, има разлога да се награда доживљава као нека врста накнадне овере онога што сте урадили, да нисте бацали семе на камен неродни, као нека врста спасоносног лека за ударце и убоје које сте примили. Да, макар на трен, кротки и смирени срцем, поверујете да вам руке нису раслабљене, а снага умањена - каже Селимир Радуловић, коме је недавно на 53. Београдским међународним сусретима писаца уручена Повеља Мораве.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
