Књижевник Миленко Стојичић најдубље мисли посветио Ћопићу
Бањалука - Моја потајна антологичарска интенција је била да са Ћопића скинем критичку "стигму" ратног, дјечијег, хумористичког писца. Све три антологије "бране" Ћопића, писца модерног литерарног проседеа и универзалних вриједности, магичног писца и прије латиноамеричког "магичног реализма"!
Овим ријечима за "Глас Српске" књижевник Миленко Стојичић уводи читаоце нашег листа, али и све оне који буду жељели да уплове у јединствен свијет који је у својим дјелима оживио великан писане ријечи Бранко Ћопић, а Стојичић сабрао у три антологије посвећене овом писцу.
- Будућим читаоцима мојих антологија обећавам авантуру, а младим читаоцима величанственог писца, којем су се дивили Андрић и Крлежа - истиче Стојичић.
Сличне антологије објавио је и о Светом Сави, Кочићу, Андрићу, Кишу.
- Покојни Младен Ољача, врсни приповједач, такође заборављен, у давној шетњи ме је наговарао да напишем рјечник непознатих ријечи у Ћопићевом дјелу и објавим га у "Фондацији Бранко Ћопић" (чији је био оснивач). Ољача је био у праву, млади читаоци се тешко "сналазе" у башти Ћопићевог (завичајног) језика, остају ускраћени за читалачке, рецепцијске милоште Ћопићеве "маште сљезове боје". Ољача ми је "задао" да од сваке непознате Ћопићеве ријечи напишем кратку причу и тако ријеч "објасним". Ољачина смрт и рат су онемогућили ту идеју. Антологијама сам, унеколико, испунио и Ољачину жељу - испричао је Стојичић.
Слаже се да су "изазов" и "одговорност" ријечи које је требало помирити приликом рада на антологији и на њих одговорити.
- Изазов је био утолико што овакве антологије нико до сада није (у)радио, што антологије акцентују вредноте Ћопићевог дјела, али не хладном, тзв. научном или методом "еџ цатхедра"; што у причама и пјесмама наших писаца лик Ћопић "живи" са ликовима својих књига. Императив одговорности ме је, попут жезла вредновања, опомињао да не спустим вриједносни праг изабраних пјесама и прича. Многи писци нису "преживјели" то решето одговорности - истакао је књижевник.
На питање зашто је било потребно да прође сто година од рођења и 30 година од смрти овог писца да бисмо коначно схватили његову величину, Стојичић се присјетио свог разговора са недавно преминулим приповједачем Мирославом Јосићем Вишњићем, којег је Црњански изабрао за дружење, када се вратио у Београд.
- Ми, једноставно, немамо културу културе обиљежавања имена и дјела стубова српске књижевности, на примјер. Јосић Вишњић ми је говорио о забораву Црњанског! Исто бисмо могли рећи и о забораву Ћопића. Ми смо, наиме, "офржали" у церемонијалним обиљежјима јубилеја, па од "поетика и академија печених јагањаца" и бесједа написаних чачкалицом у устима - не можемо да се сјетимо шта је и зашто је важно нешто лијепо у лијепој књижевности - наглашава он.
Објаснио је да антологије није смишљено писао по "штели" за јубилеј.
- Нисам стручњак за јубилеје, "јубиларац", нити сам "јубиларан". Нисам писао по задатку јубилеја на дан јубилеја, прослављао себе, прерастао онога чији се јубилеј слави - поручује Стојичић.
Значај
- Само на један начин као народ да се одужимо Ћопићу, да у "башти сљезове боје" проналазимо нове путеве, да "заронимо" у плодно мастило његове мастионице (мастило од разнобојног хлорофила сљеза), да, дакле, новим кључевима тумачења спасимо Ћопићево дјело од оне болести зване историјска ерозија писца и дјела. И да најмлађим читаоцима Ћопића у пуном сјају вратимо у лектиру - рекао је Миленко Стојичић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
