Књижевник Милан Гајић за "Глас": Поезија као урлик душе жељне раја и спасења

Рекао је ово за “Глас Српске” Милан Гајић, талентовани пјесник, најављујући своје поетско вече у Бечу, једно од бројних гостовања на којима представља збирку “Богу и Србији”, посљедњу књигу у опусу, посвећену његовим вјечним надахнућима, патриотизму и љубави.

Писац, родом са Косова и Метхоије, каже да неће гостовати сам, већ да има подршку умјетника из Аустрије који ће помоћи да његови стихови уз пратњу музике добију ново и садржајније значење.

- Поред говорења поезије, публику очекују наступи уметника из Бечке опере, музички сегмент и извођење етно-музике. Песничко вече ће бити подељено на два дела, патриотски и љубавни, онако како је подељено и моје стваралаштво. Верујем да ће свако пронаћи део себе у песмама и да ће освестити нешто чега нису били свесни. Надам се да ће људи изаћи бар за делић срећни, озаренији и спремнији да воле, него што су пре песничке вечери били - навео је Гајић.

ГЛАС: Објавили сте три књиге поезије, то су: “Идила се у сну снила”, “Идилични списи о слободи” и “Богу и Србији”. По реакцијама многих читалаца и књижевне јавности, књиге су прошле јако запажено и доста успјешно. Да ли припремате неку нову књигу и о чему ће бити ријеч?

ГАЈИЋ: У плану се две љубавне и једна духовна збирка песама. Нових песама има и више него довољно за нове збирке, али оно што је највећи проблем, чини ми се, код сваког уметника је изврстати и одвојити оне песме које су вредне објављивања од оних које би требало да остану део приватне архиве. Кад будем био спреман да то урадим, биће и нове збирке песама, највероватније када се буде завршила садашња етапа мог живота, нарочито јер су и збирке настајале и бивале објављиване у периодима који прате мој развој и животни пут. 

Дефинитивно ће нова збирка песама бити љубавна и говориће о данашњим витезовима, људима који не одустају од љубави и не желе да поверују да хероји више не постоје. Свако ко неизмерно и безусловно воли је херој. То ће бити главна порука исте.

ГЛАС: Има разних теорија, теза, дефиниција, мишљења у вези са поезијом. Филозофи кажу да она ослобађа, многи, опет, кажу да је она нека врста дијагнозе, а у неком случају и болести. Заиста је то чудновато средство у рукама пјесника, и вјечита загонетка. Како Ви доживљавате поезију? И зашто је она битна за човјека?

ГАЈИЋ: Ја посматрам поезију као урлик душе жељне раја и спасења. Поезија се не пише, већ осликава емоцијама, какве год оне биле у тренутку. Она је позив на буђење и устрептала мимика Створитеља. Мислим да без уплива божанског поезија не настаје или настаје, али усиљено, међутим, чим је тако, то и није поезија. Поезија је важна за човека јер она открива оно чега нисмо свесни или смо свесни, али нам је потребан подсетник. Она је важна јер не постоји савремена и класична, поезија је или свевремена или не постоји. С обзиром на то да се пише емоција и невољно, повремено и несвесно, поезија може бити дијагноза и/или болест, али такве “болести” осмишљавају овај свет и граде наду да није све изгубљено кад изгубљено све је.

ГЛАС: Српска омладина некад је одрастала читајући многе наше пјеснике попут Бранка Радичевића, Његоша, Змаја... и дивила се култу косовских јунака. Чини ми се да данас то иде у неком другом смјеру, окренули смо се западним “кумирима”, некаквим супкултурним појавама,  проевропским вриједностима у којима нема мјеста националном или духовном, налазимо се у некој духовној жабокречини из које тешко излазимо, ако могу тако да кажем. 

ГАЈИЋ: Тешко питање на које је немогуће дати тачан одговор. Међутим, срећући младе српске људе свуда где крочим, сигуран сам да ће се тај процес, који делује да ће нам одузети све достојанство и самопоштовање, обрнути у потпуно неочекиваном смеру и да ће бујица патриотизма и српства надјачати све наметнуте западњачке вредности и процесе. Потенцијал који се види у младим душама српске перспективе и надошло самопоштовање (уместо самоодрицања) добиће нов живот који ће створити генерације које ће смело и поносно бранити српску ствар. Сматрам да се рађа ново српство, засновано на знању, образовању, познавању историје, културе и традиције наших предака. 

ГЛАС: Колико свако од нас може помоћи томе?

ГАЈИЋ: Свако од нас је у обавези да допринесе томе јер то наши преци и наша деца заслужују. Као што некада давно Алекса Шантић рече, то треба да нам буде идеја водиља где год били и шта год радили: “И свуда гдје је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја,  мој дом и моје рођено огњиште”. Како радили, тако нам Бог помогао. Не постоји безначајан корак нити безначајни напор, нека свако ради колико може и народ пропасти неће, а ток историје ће се, сигурно, окренути у нашу корист.

ОСЈЕЋАЈ

ГЛАС: Колико су издавачи, а колико публика данас генерално наклоњени поезији, живимо у времену романа?

ГАЈИЋ: Много је тешко пронаћи издавача, јер ја сам све ово сам радио. Последњу збирку је издао Храм Светог Саве, а ја сам све остало организовао. За претходне две  збирке сам се такође потрудио. Имајући у виду да сам до сада написао преко 600 песама, волео бих да издам још коју збирку. Песама тренутно има за још минимум пет збирки. Ја догађаје, градове и људе не памтим по изгледу, него по осећају који су у мени пробудили. Песма је осећај, и питање је само инспирације и тренутка. Ако не ухватиш тај тренутак и не запишеш оно што желиш, после то ишчезне и нема га. Као да нам Бог удене нешто у главу и срце, и просто добије човек неутаживу жељу да то нешто запише.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.