Књижевник и режисер Горан Војновић за “Глас Српске”: Распад региона још траје

Када је роман превођен, српски издавач одлучио је да остави оригинални наслов, док је хрватски издавач дежелу превео у домовину и тиме на хрватски језик превео и провокацију.

Рекао је то за “Глас Српске” познати словеначки књижевник, драматург, режисер и колумниста Горан Војновић говорећи о судбини романа “Југославија, моја дежела”, те о језичким корекцијама овог назива и преласку од дежеле до домовине и отаџбине. Представа рађена по овом роману “Југославија, моја отаџбина” (у режији Марка Мисираче) прошле седмице премијерно је одиграна у Позоришту Приједор, а осим о томе, Војновић је за “Глас” говорио о чудном животу овог романа у региону, југоносталгији, неразумијевању и животу током пандемије.

- Убрзо након што је роман издат у Хрватској на једном десничарском порталу се, наиме, појавио текст у ком се аутор згражава што се књига са таквим насловом налази у излозима хрватских књижара. Одлука аутора приједорске представе да дежелу преведу у отаџбину по мени је зато правилна одлука, јер овај текст можда и није провокација, али свакако дира у неке врло болне тачке овдашњих друштава - додао је Војновић.

ГЛАС: Назив романа подигао је доста контроверзе приликом изласка књиге у Словенији, од оптужби десничара за југоносталгију и издају до оптужби љевичара за одбрану злочина, иако се стиче утисак да већина њих није прочитала роман, а камоли погледала представу?

ВОЈНОВИЋ: Да, већина оптужби, о којима говорите, долазила је од људи који књигу нису читали, али мене је више изненадио позитивни одјек тог романа у Словенији. Показало се да људи у Словенији имају однос до тога што се дешавало, односно се још дешава на простору њихове бивше државе, да их тема рата и ратних злочина и те­ како занима. Књига је врло добро продавана, добила је награду за роман године, изабрана је у пројекат Министарства за културу “Растем с књиго” и поклоњена је хиљадама средњошколаца, а 2015. године у Словенскем народнем гледалишчу “Драма” направљена је и велика представа у режији Ивице Буљана, такође врло успјешна и награђивана. Све то свједочи о једној бољој Словенији, мојој Словенији, оној Словенији коју волим и која се тренутно бори за опстанак.

ГЛАС: Сама Југославија посљедњих година се идеализује преко сваке мјере, али колико је то реална слика о држави која је као насљедство оставила ратове, аутократе, популизам и осиромашење за већину својих грађана?

ВОЈНОВИЋ: У Словенији се Југославија и идеализује и демонизује, заправо се љевица и десница надмећу у томе ко ће понудити увјерљивију лажну слику бивше државе. Наравно да та држава није била идеална, али када је ријеч о БиХ, мислим да је логично да се људима након проживљених задњих тридесет година, након рата и такозване транзиције оно некада чини идеалним. Босанска југоносталгија, за разлику од словеначке, прије свега свједочи о томе колико су људи незадовољни садашњим животом и својом садашњом државом.

ГЛАС: Да ли је југоносталгија, посебно она културна, постала нека врста камена око врата млађим ауторским снагама, које желе побјећи од некритичке глорификације свега везаног за СФРЈ?

ВОЈНОВИЋ: Волио бих да вјерујем да, како вријеме одмиче, нове генерације умјетника све више заузимају средишња мјеста у нашим културама и да самим тиме наша културна прошлост напокон постаје прошлост. Та прошлост је у много чему била боља, када је ријеч о култури ту заиста нема сумње, али је ипак прошлост и треба да је третирамо као такву. Сви ми и даље волимо нови талас или југословенску кинематографију, али нам треба и умјетност која проговара о садашњем времену и садашњим дилемама, умјетност која се дешава овдје и сада. 

ГЛАС: Парадоксални проблем све већег неразумијевања, у времену све веће доступности информација и нових средстава комуникације, провлачи се као скривени лајтмотив већине Ваших дјела?

ВОЈНОВИЋ: Неразумијевање, по мени, је један од суштинских проблема времена у ком живимо. Из бројних разлога се све теже постављамо у кожу другога и све мање разумијевања имамо за све што је имало другачије. И то у вријеме када се живот униформише и људи постају сличнији једни другима без обзира на то гдје живимо и у шта вјерујемо. Што није неповезано, напротив. Што је више у нашим животима истога, то теже прихватамо оно што није исто.

ГЛАС: Ваш текст прошао је кроз ауторско виђење режисера, попут Ивице Буљана или сада Марка Мисираче у Приједору. Колико су ови ауторски третмани оставили трага у односу на књижевни предложак?

ВОЈНОВИЋ: Ту се не ради толико о ауторском третману Ивице или Марка, колико о томе да је текст записан у књизи једно, а текст изговорен на позорници нешто посве друго. Позориште јесте ближе литератури од филма, и оно као и литература оставља много простора гледаоцу за допуну виђеног и за властиту интерпретацију, али роман “Југославија, моја дежела” је мој роман, док је представа колективни рад бројне екипе, од режисера и глумаца до лектора и техничке екипе. Но, ипак мислим да се ту не ради о неком другачијем читању романа, већ прије свега о томе да се са позорнице истим ријечима, односно истим мислима удари још јаче, још прецизније, још немилосрдније.

ГЛАС: Познати сте као прилично активан аутор (књижевност, филм, позориште, колумниста) па се намеће питање како сте пребродили вријеме пандемије?

ВОЈНОВИЋ: Па, пребродио сам некако. Није било лако, пандемија је заиста измијенила мој живот, затворила ме у Словенију, одрезала од фамилије и бројних пријатеља. Опет, сретан сам, нисам изгубио никога од својих најдражих, нисам остао без посла, нисам пао у депресију. Чак, када сада погледам на протеклу годину дана, нађе се ту и понешто лијепо што се десило. Примио сам далеко најзначајнију награду у животу, пољску награду “Ангелус”, завршио рад на неколико пројеката за које сам мислио да се никада неће завршити, открио сам море предивних мјеста у својој околини, провео пуно времена са женом и дјецом, те дочекао премијеру представе “Југославија, моја отаџбина”.

Нови роман

ГЛАС: Нови роман најављивали сте за 2020. годину, али је књига “Ђорђић се врача” изашла тек током ове године. Шта бисте могли да нам кажете о томе?

ВОЈНОВИЋ: Роман “Ђорђић се врача” наставак је моје прве књиге “Чефурји раус”! То је роман којег заиста нисам планирао. Радио сам у протеклим годинама филм, заправо два филма, један играни (“Некад су били људи”) и други документарни (“2017”, филм о освајању титуле европских шампиона словеначких кошаркаша), да би се у једном тренутку нешто у мени преломило, те сам кренуо писати нови, непланирани роман. У њему се бавим слијепом улицом у коју су ови наши простори зашли у посљедњих десетак година, о безнађу које све више превладава и које буквално протјерује младе људе, те о томе да се распад овог нашег свијета није завршио са крајем рата, него је тај процес тада тек успорен. Можда је то чак и мој најмрачнији роман иако у њему има доста хумора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.