Књижевник Анђелко Анушић за Глас Српске: У вијеку зла писац нема право да окрене главу од свога народа

У истом контексту импонује лоцирање новине у мојој књижевној теми, о чему понајбоље сведочи реченица из образложења стручног жирија: "Српска књижевност роман, који на овакав начин отвара тек начету, велику књижевну тему и који естетски апсорбује и синтетише тај просторно-временски захват, још увијек нема".

Испричао је ово у разговору за "Глас Српске" писац и пјесник, али и бивши новинар нашег листа Анђелко Анушић, овогодишњи добитник значајне награде "Златна сова" за најбољи необјављени роман коју додјељује Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево. Анушић, који се прије неколико година из Бањалуке преселио у Нови Сад, поред тога колико му значи награда, говорио је и о "сили" која га је водила док је писао, књижевницима у 21. вијеку и реакцијама књижевне критике на његов награђени роман.

* ГЛАС: Послије дубоких промишљања, идеје о теми која окупира мисли и емоције писца, постоји, ипак, оно нешто, што константно исписује ријечи на хартију. Шта је Вас водило док сте писали "Гласове са границе" ?

АНУШИЋ: Идеја за стварање овог двотомног романа (потоњи том је у завршној, радној верзији) находи се у некој од мојих проза, књига приповедака или романа, које заједно са овим рукописом чине интеграл моје књижевне теме. Заправо, све моје приповедне и песничке књиге подједнако су (са мојим животним искуством, укључујући и оно новинарско, драгоцено) "учествовале", од самог почетка, у компоновању ове големе прозне фреске. То је, круна, синтеза, или би - због отвореног животног и стваралачког поља - било боље рећи епитеза мога досадашњег опуса.

* ГЛАС: Покренули сте и једну важну тему о којој се није много говорило, колики је то био изазов за Вас као писца, а колика одговорност ?

АНУШИЋ: Да, отворио сам једну нову књижевну тему, специфично моју тему која је делимично већ обрађена у мојим прозама; тему која је, што се тиче (дела) наше књижевне теорије и критике, антологичара, преводилаца, као и издавача - скрајнута, "непопуларна", "неатрактивна", традиционална, чак националистичка, "неевропска", "антиинтеграцијска", није ин, узмите како хоћете. То је вишеслојна, слабо позната тема Војне крајине, њеног географског, историјског, политичког, културолошког и демографског топоса дуж водених граница Дрине и Саве, с обе стране овог граничног појаса, на коме се, до дана данашњих, као кроз жижу, илити окулар-мушицу милосрдног анђела, прелама судбина нашег народног колектива у крсту овог комадића балканске земље.

* ГЛАС: Тему Вашег романа истраживали сте и кроз родословно стабло једнога од главних јунака Прибана Сужњевића...

АНУШИЋ: Да. Одшкринућу, зеричак, један прозор на роману, и открити да ову тему сондирам кроз родословно стабло једнога од главних јунака Прибана Сужњевића (уз бројне друге јунаке којих је на десетине и стотине!) чији корен сеже до осмог колена. У тамном, још увек непрозирном обзорју Војне крајине (њене граничарске кабанице!) још је тма и тмуша неиспричаних горких судбина које се нимало не разликују од данашњих, нелитераризованих животних прича које вапајно траже своје овидњавање. Не заборавимо шта је 1916. године писао велики енглески писац Гилберт Кит Честертон: "...Док се градило све оно што називамо светом, Срби су представљали зид тог света. Срби су увек и свагда били Граничари, без којих Европа не би опстала". С овим (у нераскидивој вези) важно је рећи - и то ми је као српском писцу који монашки држи до ове духовне вокације - дужност да кажем да је тим више већа и вреднија мисија Завода за уџбенике и наставна средства што наградом "Златна сова" за најбољи необјављени роман, подстиче и негује развој савремене српске прозе и поготово теме које се просторно и културноисторијски животно тичу заграничног перивоја који је под патронатом егиде о Специјалним и паралелним везама и односима! Дакле, Завод се налази на важном националном послу, и заслужује сву неопходну, трајну помоћ и подршку Владе Републике Српске.

* ГЛАС: Књижевна критика је запазила стилску и језичку раскошност Ваших прозних дјела, истичући то као високу умјетничку вриједност и оригиналну одлику...

АНУШИЋ: Језик је старији, већи, виши, дубљи, мудрији и трајнији од нас. Тек реч је отац и именитељ, искупитељ или ништитељ нашег бића. Наша једина и права чуваркућа. Она је квантум и вектор наше стварне грунтовно-катастарске честице. У моме роману налази се једно читаво лексичко, лексикографско поглавље (тако га ја као писац тумачим) где је, по азбучној лествици, сабрано обиље што архаичних речи, што разних топонима (од места и градова, до губилишта на читавом српском географском простору), што разних именичних, придевских, атрибутских и глаголских изведеница којима се именују (описују) обичаји, послови, веровања, магијске мантре, фолклорно благо, историјски догађаји у распону од прве половине осамнаестог века до прве половине двадесетог века, имена значајних личности, ретка презимена, итд. То су речи које циркулишу у моме роману, говоре их и казују моји многобројни ликови, и оне  су со њиховог бића која се није изгубила у времену наше крајпуташке историје.

"Књижевност сјећања"

* ГЛАС: Како бисте Ви описали, шта то значи бити књижевник у 21. вијеку на нашим просторима?

АНУШИЋ: У културним заједницама које држе до свог језичког и цивилизацијског идентитета, књижевност има (мора да има) повлашћено место. Уколико није тако - Андрић је о томе рекао што је требало да се каже. Код нас је одскора у оптицају "крилата" синтагма "култура сећања". Пуна су је свачија уста, чији власници још не поступају онако како, у свом меркантилном, глобалном бунилу, говоре. Ја одавно не оперишем том синтагмом чије су значење Срби брзо и појефтино испразнили, пазарили, по обичају, за нешто друго, већ говорим и пишем о "књижевности сећања". Због свега тога, у веку у коме живимо, ниједан истински писац нема право на просечност, баналност, трбухозборство, компромисерство, опортунизам, трговину, мешетарство, окретање главе од свога народа, речју: стару, политичку потеру за златним телетом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.