Како је Валтер освојио Кинезе?

- Али, Момо, свака информација о том филму, на одредници сценарио, садржи и твоје име, покушавао сам да одбраним Капора од њега самог, након што је казао да он с тим филмом у креативном смислу нема готово никакве везе.

- Тачно, мада то ништа не доказује - бранио се и даље Капор. - Ја јесам добио понуду од Шибе Крвавца да напишем сценарио, јесам недељама седео у Сарајеву, више по кафанама него за радним столом, јесам написао тај сценарио, али по њему није снимљен „Валтер..." - био је категоричан писац.

Наставак објашњења каже да је режисер Хајрудин Шиба Крвавац за писање сценарија у исто време кад и Капора ангажовао и Ђорђа Лебовића, те да је сам писао трећу верзију. Четврти у тој сценаристичкој ујдурми био је партизански генерал Саво Пређа, али тај није писао. Њега су сви користили као консултанта, живог сведока догађаја у окупираном Сарајеву у којем Немцима живот загорчава партизански обавештајац Владимир Перић Валтер. Нисам поверовао онда, а ни данас не верујем, у Капорову причу о Валтеру, односно, хоћу да верујем да је тај сценарио био колективни чин. Момчила сам у међувремену „прочитао"; он је имао код људи тако ретку особину да умањује сопствени значај и величину. Већину вицева правио је на сопствени рачун.

Е, тај филм, тај Валтер... остварење које је на одређен начин формирало свест најмање две генерације бивших Југословена, најгледанији је филм у историји светске кинематографије. Овде ће неко да закера, да крене са набрајањем великих холивудских наслова, од „Десет заповести" до „Титаника", који су, као, гледанији од Валтера.... Тешко да постоји начин утврђивања који је филм најгледанији свих времена, али ако знамо да већ четири деценије Кинези (треба ли рећи колико их је) сваке године неколико пута на државној телевизији пуштају „Валтера", да то исто раде или су радили у Ирану, Ираку, бившем Совјетском Савезу, онда нема места за дилему; „Валтер" је најгледанији. Како је до тога дошло?

По окончању Културне револуције, била је то средина седамдесетих, наследницима Мао Цедунга је јасно да суморну, крваву слику Кине и њеног друштва, након обрачуна с Великим вођом, није могуће префарбати домаћим материјалом. На пољу културе све је било у рушевинама. Један домаћи идеолошки концепт није могао преко ноћи да се замени другим. Партијски секретари знају да нацији осим хлеба треба и нека занимација, отклон од стварности, али шта?

Односи с Москвом нису били добри, помоћ из капиталистичког блока искључена, и некоме је пало на памет, сумња се на тадашњег амбасадора Кине у Београду, да се покуша с делићима уметности Титове Југославије. Није под утицајем Москве, а није ни капитализам; фашисти су фашисти, а добри момци су комунисти. Идеално за нови почетак нове Кине. И тако је 1975. године на кинеској државној телевизији први пут приказан филм „Валтер брани Сарајево".

Оно што је уследило граничи се с невероватним. Велимир Бата Живојиновић - главни глумац у филму - постаје познатији и вољенији од Мао Цедунга, прераста оквире националних јунака кинеске митологије. Кинези су, у ситуацији каква је била, могли слободно, без обавезе, без страха, некога поново да обожавају, да се с њим поистовете, а комуниста који ликвидира фашисте као муве, у мајсторски урађеном акционом филму, био је идеалан за тако нешто. Познаваоци ситуације тврде да је Бата Живојиновић пуних 30 година у Кини био вољенији него, на пример, Јосип Броз у Југославији. Данас је нешто мало другачије; нове генерације преплављене новим технологијама битно су другачије од својих очева, али за Валтера знају. То је у Кини питање опште културе.

Управо окончану посету Србији, актуелни премијер Кине, Ли Кећијанг, хтео је да употпуни сусретом с Батом Живојиновићем (Валтер је јунак моје младости, казао је Кећијанг, иначе рођен 1955. године), али је жеља остала неостварена; велики глумац је у прилично сложеном здравственом стању. Премијер се задовољио сусретом с Љубишом Самарџићем, Зисом из „Валтера", и сведоци кажу да се том приликом понашао скоро као дете; Љубиша је за њега и даље Зис, најближи Валтеров сарадник.

На инерцији „Валтера", а то је код нас мање познато, у Кини је приказан и одмах постао изузетно популаран и филм „Мост". То остварење настало је пре „Валтера", 1969. године, док је сага о Владимиру Перићу снимљена 1972. Оба филма режирао је Шиба Крвавац и у оба главну улогу глуми Бата Живојиновић. Од главних глумаца из тих филмова данас су живи само Бата, Љубиша Самарџић и Реља Башић. Сценарио за „Мост" потписали су Предраг Голубовић (отац савременог српског филмског режисера Срдана Голубовића) и Ђорђе Лебовић. Применимо ли чак и површну анализу сценарија филмова „Мост" и „Валтер" лако ћемо доћи до закључка да је драматика у оба остварења, иначе пуна спектакуларних обрта, рађена по идентичном обрасцу (не само режијском), а додамо ли томе сличност у дијалошкој поставци више је него јасно да је у оба филма сценаристички доминантан Лебовић.

А како је уопште настао „Валтер брани Сарајево"? Понет успехом филма „Мост", сарајевски режисер Хајрудин Шиба Крвавац - иначе, што је свакако интересантно, филмски потпуно необразован - одлучује да сними филм о Владимиру Перићу Валтеру. Као 17-годишњи младић Крвавац је сарађивао с партизанским покретом у околини Сарајева и у самом граду, и ту је, по сопственој тврдњи, упознао Владимира Перића, партизанског обавештајца и команданта. У забележеним сећањима пише да је Крвавац идеју за филм о Валтеру најпре изнео Мурату Кустурици, оцу Емира Кустурице, што је овај с одушевљењем прихватио и помогао с позиције високог функционера у Министарству културе Босне и Херцеговине. У једној сцени Валтера појављује се и тада 18-годишњи Емир Кустурица.

У државама подигнутим на рушевинама бивше Југославије данас мало ко спомиње филм „Валтер брани Сарајево", још мање самог Владимира Перића. Изгледа да још једино Кина брани и чува Валтера.
 

Ђорђе Лебовић, рођен у Сомбору 1928. године, депортован је, због јеврејског порекла, као 15-годишњак, у нацистички логор Аушвиц, касније у Маутхаузен и Саксенхаузен. Преживео је на чудесан начин, али је та голгота дубоко обележила његов иначе плодотворан живот. Уз сценарије за неколико филмова остаће упамћен као оснивач и председник Удружења драмских писаца Србије. Био је, уз остало, и управник Драме у Београдском драмском позоришту.

- Хајрудин је био један од оних режисера који је напросто знао да погоди пулс иностране публике, па и гледалаца из далеких земаља попут Кине. Партизански филмови који су се тада снимали били су за Кинезе појам успешне антифашистичке кинематографије - говори Реља Башић, који је уз Бату Живојиновића учествовао у још многим сличним пројектима. - Када сам био гост на једном филмском фестивалу у Пекингу, због „Моста" су ме дочекали као праву звезду. Кинези су одушевљено гледали филм. Ј. К.

Иначе, Крвавац је умро у Сарајеву, 11. јула 1992. године, у тамошњој болници, за време операције. Није веровао у могућност избијања рата у Босни и одбио је, након што су почели оружани сукоби у граду и изван њега, неколико понуда да напусти Сарајево.

Ратко Дмитровић, Вечерње новости

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.