Како је књига “Боја магије” открила чуда Дисксвијета: Машта, хумор и понека мудра ствар
Прије 40 година Тери Прачет, новинар и слабо познати британски писац, објавио је свој четврти роман “Боја магије” и тада се први пут се чуло за Дисксвијет, који ће након 41 објављеног романа постати један од највећих књижевних универзума у историји умјетности, а његов аутор један од највољенијих и најпродаванијих писаца на свијету.
Радећи као новинар и портпарол он је свој први роман “Народ из тепиха” објавио 1971. године, потом још два романа, стекао мању публику унутар жанра фантастике (по његовим ријечима довољно да купи три стакленика), али пресудни тренутак дошао је у новембру 1983. године, када је у свијет књижевности стигао неспособни чаробњак Ринсвинд, у пратњи вјечно оптимистичног туристе Двоцвијета и његовог бизарног путничког ковчега, главних протагониста “Боје магије”. Ринсвинд иначе постаје невољни водич наивном Двоцвијету и његовом Пртљагу (који има ноге и који често неког прогута), а све то уз каснију помоћ Хруна варварина, очигледну пародију Конана Симеријанца. Роман у меком издању полако улази на листе најпродавнијих књига у Британији, његов наставак “Свјетлост чудесног” потврђује успјех, па Прачет 1987. године даје отказ и креће у живот професионалног писца, а сљедећим Дисксвијет романима “Једнакост ритуала” и “Морт” он је постао бестселер аутор што ће остати до своје смрти 2015 године.
Прачет (1948), инспирисан класицима фантастике попут дјела Марка Твена, Толкина, Кенета Грејема, Роберта Хауарда и Дагласа Адамса, створио је чудни свијет који путује кроз свемир на леђима четири слона (постојао је и пети, али то је посебна прича), који стоје на оклопу велике небеске корњаче А’Туина, а на њему је магија свеприсутна и у којем живе сва фантастична створења која бисте могли да замислите, али које не заобилазе ни стварни проблеми блиски људском друштву.
Прачетов стил се често описује као хумористичка или пародијска фантастика, што није потпуно нетачно, али не може ни у потпуности дочарати маштовиту раскош свјетова и прича које је створио током четрдесетак година писања. Он сам у разговору са колегом Нилом Гејменом, са којим је написао сјајан роман “Добра предсказања” тврдио је да “Боју магије” нико на свијету није схватио озбиљно, укључујући и њеног аутора.
- Не могу да замислим особу која би ту књигу схватила озбиљно. Ја је не схватам озбиљно. Али има нечега и у томе да свијет схватате таман толико озбиљно да сте у стању да разоткријете његову духовиту страну - рекао је Прачет. Изласком “Боје магије” публика је открила да у овом свијету постоји СМРТ, велика коштана фигура која говори искључиво великим словима и која је увијек ту негдје. Упознали смо касније и друге чаробњаке са Невидљивог универзитета, змајеве, галерију богова малих и великих, градског патриција и референце на многе фантазијске и друге серијале, филмове, историју, политику и све друго што је Прачету било занимљиво и што ће постати заштитни знак Прачетовог писања или како неко рече: Јуначки варвари, демонски монструми, прелијепе принцезе и ватрени змајеви, сви су они овдје, али нико од њих не ради ствари које се од њега очекују.
Љепота Дисксвијета лежи у томе што бисте могли да узмете било коју књигу и читате је независно од осталих, али ипак постоје групе ликова чије се радње прате током више романа. Тако вам можда на примјер не би било јасно зашто је орангутан библиотекар Невидљивог универзитета, зашто се командант Вајмс штрецне сваки пут кад види уличног трговца Још Мало Па Џабе Диблера и зашто се не можете удавити у ријеци која протиче кроз град Анк-Морпорк. Међу ликовима који се често враћају, ту су шаролики припадници Градске страже од патуљака до тролова и вукодлака, трио вјештица које не желе да користе магију ако не морају, дјевојчица Тифани, као и преварант Влажа фон Липвиг.
Између осталог, Прачетове књиге су постале популарне због динамичног стила и серије хумористичких тренутака, због којих се његово име често налази уз колегу Дагласа Адамса. На то све треба додати мноштво анахронизама и референци на бројна умјетничка дјела од “Илијаде” преко “Магбета” и “Фауста” до “Малтешког сокола”(да поменемо само неке), историјске тренутке, религиозне и друштвене принципе, као и митове и легенде, који вас дословно бомбардују из сваке књиге. Све то заједно обликовано је на један просто јединствен и непоновљив начин и 41 пут је радило посао без грешке, не рачунајући посебне, пратеће књиге, реиздања и многе адаптације.
Серијал Дисксвијет током протекле четири деценије адаптиран је у графичке романе, игране и анимиране филмове, видео-игре, серије, друштвене игре, аудио-књиге, радио драме и позоришне представе, а издате су и посебне поштанске маркице поводом четири деценије серијала. Интересовање за Прачетова дјела не смањује се ни осам година након његове смрти, а занимљиво је да је ове године откривено 20 приповједака које је писао под псеудонимом Патрик Кирнс. Његове књиге продате су у више од 100 милиона копија на 43 језика, а слава становника Дисксвијета, проширила се свуда гдје су неопрезни читаоци прочитали бесмртне ријечи, којима почиње Прачетова књига: “У далеком и дотрајалом скупу димензија, у астралној равни која никада и не беше равна, спиралне звездане маглине трепере и увијају се...Погледајте...Велики А’Туин, корњача, долази, пливајући споро кроз међузвездани простор, са водоничним ињем на незграпним удовима, оклопа прошараног метеорским кратерима. Очима величине мора, крмељивим од слузи и астероидне прашине, Он укочено гледа ка Одредишту. У мозгу већем од града, геолошком спорошћу, Он размишља једино о Тежини. Већина тежине, наравно, отпада на Берилију, Тубула, Т’Фона и Џеракина, четири џиновска слона, на чијим широким раменима препланулим од звијезда лежи диск Свијета, потпуно обрубљен дугачким водопадом и наткриљен дјечјеплавом куполом Неба...”
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
