Како је било у кожи Дела Боја?

Божић 1965. донио је нешто ново у кући мојих родитеља у Сјеверном Лондону: то је први пут да ме је породица видјела на телевизији.

Имао сам 25 година када сам родитељима рекао да напуштам сигуран посао електричара, како бих постао глумац. Не би показали мање ентузијазма, ни да сам предложио да започенем комерцијални узгој даждевњака у купатилу.

Затим, осам мјесеци каријере која није одмакла даље од улога пијаница, надао сам се да ћу се доказати малим појављивањем у годишњем шоу пантомиме на BBC.

Та емисија редовно је привлачила више од 15 милиона гледалаца и био сам одушевљен што ћу се придружити познатим звијездама попут Терија Скота, Џона Пертвија у "Mother Goose" у сцени у којој смо из неких давно заборављених разлога летjели унаоколо обучени као полицајци.

Кожне траке које су нам дале моћ летења ишле су од препона и спајале се покретом прстију који подсjећа на шкљоцање маказа.

То је изазивало врло чудан и интиман бол, али ми то није сметало јер сам стајао раме уз раме са великанима. Сигуран сам да је моја породица била задовољна, као и било ко ко би видео блиског сродника у униформи како се љуља са кабла.

Касније, упутио сам родитељима лежеран поглед, који је требало да каже: "видите, рекао сам вам да сам добро одабрао каријеру". Поглед који су ми упутили требало је да одрази, без сумње, њихов бијес.

Нико од нас није замишљао да ћу једног дана ја постати дио Божићне традиције у екранизованим специјалним епизодама "Мућки" на њиховом врхунцу, које су 1996. привукле више од 24 милиона гледалаца, што је и даље рекорд међу свим британским ситкомима.

То је била само тв серија са најједноставнијом поставком: два брата, Дерек "Дел Бој" Тротер и његов млађи брат Родни, живе са дедом у солитеру у Јужном Лондону и иду крож живот, врло неуспјешно, као трговци. Ипак, њен утицај се ширио.

Упознао сам војног наредника Лијама Бирна 2011. који ми је рекао како је у мисији у Авганистану, један од његових блиских људи био убијен и сви су били толико слуђени да није знао како да их састави.

Затим се сјетио да је његова жена запаковала неке ствари да га орасположе у тешким данима. На дну торбе нашао је неке нудле и примјерак божићног специјала "Мућки" "The Jolly Boys Outing" из 1989.

Скували су нудле, убацили " The Jolly Boys Outing " и гледали те шупље мозгове на екрану на путу за Маргејт који су некако успjели да из пепела подигну расположење тих намучених младића.

Каква серија! Толико брилијантних тренутака и реплика; тако паметно писање.

Творац серије, Џон Саливан, био је традиционалиста толико што је хтио да карактери раде сав посао и није морао да посеже за екстремима у језику или сценама.

Током година, имали смо смрт деке, побачај који је преживјела Роднијева жена Касандра и дирљиву сцену у којој Дел држи новорођеног сина Демијана по први пут.

Што је Џон дуже гледао како заједно радимо, то је осјећао да може да уђе тамо гдје комедија никад није ишла. Па ипак, да је било по његовом, можда никада не бих добио прилику да играм Дела.

Кад смо радили кастинг за прву сезону 1981. оригинално су имали намјеру да ме ставе у лик деке. Џон се оштро противио мом предлогу да ја треба да играм Дела.

Видио га је као оптимисту, а мене као несрећног лика ког сам играо у Open All Hours.

Срећом, нашли су савршеног деку у Ленарду Пирсу. Онда, након што су пробали са неколико људи у улози Дела, дали су ми да дођем на аудицију уз Ленарда и Николаса Линдхарста, који је већ добио улогу Роднија.

Када смо заједно изговарали реплике, а ја Роднија назвао "тупаџијом" по први пут, то је било као да је серија написана за нас и примљен сам.

Моја обука за електричара је била та која је дала инспирацију за Делов лик.

Када сам имао 19 година, мој друг Боб Бевил и ја обилазили смо градилишта покушавајући да од њих измамимо уговор, када сам наишао на извођача радова Дерека Хоклија, стварног припадника радничке класе, у капуту од камиље длаке са беспрхекорно замашћеном косом и елегантним одухелом.

Оног тренутка када сам прочитао сценарио "Мућки", могао сам да чујем глас Дерека Хоклија и видим његове манире.

Како је серија одмицала, рекао сам то у неколико интервјуа и понекад бринуо да ће повезивање са ликом Дел Боја наљутити сиротог човхека.

Међутим, неколико година касније, добио сам дивно писмо од његове ћерке, написано непосредно послухе његове смрти у ком каже да је одушевљена сазнањем да је он био инспирација за Дела.

Када је почело снимање, Николас и ја смо се брзо повезали, упркос разлици од 21 године. Вољели смо да правимо сплетке, иако смо неколико пута отишли предалеко.

Ленард Пирс разумуо је шалу, али је једном када смо провалили у свлачионицу, изврнули све његове костиме и закуцали ципеле за под, одбио да ради док се не извинимо.

Други пут, напунили смо мушки тоалет петардама, које је требало да експлодирају приликом отварања врата. То нам је дхеловало смхешно, све док нисмо чули прасак, праћен вриском једне старице, која је чистила ходник и отворила мушки тоалет џогером. То ју је умало дотукло.

Међутим, није било шале када смо снимали незаборавну сцену у којој Тротери издају себе за специјалисте за чишћење лустера у велелепној кући.

Тог дана осхећали смо огроман притисак. Лустер који је тројац случајно уништио био је лажан, али је коштао право богатство и никоме се није допадала идеја да се набави нови, уколико падне онда када су камере угашене.

Када је звекнуо о под, зачуо се громогласан аплауз екипе.

Класични тренуци летећег лустера нису убиједили BBC да промовише "Мућке", а критичари су нас потпуно игнорисали. Међутим, током штрајка техничара у јулу 1983. BBC је тражио материјале да попуни празнину у програму.

Дали су другој сезони "Мућки" шансу и привукли огромну публику, а након обновљене вјере у нас, купљена је и трећа сезона.

То је дало времена серији да расте, што се и десило, чак и послије смрти Ленарда Пирса почетком 1984. што је значило да Џон Саливан мора да напише сценарио за новог лика, ујка Алберта, ког игра Бастер Мерифилд.

Послије Божићног специјала 1985. који је привукао готово 17 милиона гледалаца, били смо почаствовани позивом на Royal Varieteu Performance 1986. што је довело до, за мене непријатног, сусрета са Краљицом Мајком.

Наш скеч укључио је превртање на Друри Лејну, на путу до власника ноћног клуба Чанкија Хериса ком је требало да продамо боце вискија. Дел и Родни увиђају да нису у мраку, него на сцени Краљевског позоришта.

Све је било у реду док Родни није изненада примjетио присуство краљевске породице и паралисан од панике покушао да то каже Делу.

Слепо сам зурио кроз свијетла гдје је сједела Краљица Мајка и рекао: "Јеси ли то ти, Чанки?"

На моје изненађење, краљевска рука грациозно је махала у мом правцу. Готово да сам заборавио реплику. Ту сцену замислио је Џон Саливан, али смо често заједно долазили на идеје уз пиће или два.

Током једне од таквих ситуација, Џон ми је рекао да је видио лика који је хтио да се ослони на покретни дио шанка, баш кад га је шанкер подигао, што би могло да буде одличан Делов гег.

Иако је Џон то замислио као стропоштавање, ја сам предложио да више личи на пад кладе.

Та сцена из "Мућки" постала је једна од оних која се највише препричавала.

Оливије је имао Отела, Гилгуд свог Лира, Брана свог Хамлета, а ја свој пад кроз отвор на шанку и сасвим сам задовољан.

То је био дио шесте сезоне која је окончана у фебруару 1989. Роднијевим вјенчањем са Касандром, што је био изузетан момент.

Пролазак кроз живот Никовог лика најбоље је показивао како је вријеме летјело док смо радили заједно. Знао сам га од кад је био момак, а сада се жени.

Док је ишла пјесма "Holding Back The Years" Симпли Реда, не стидим се да кажем да сам истински плакао.

Након завршетка седме и последње сезоне у фебруару 1991. наредних неколико година снимали смо неколико Божићних специјала, укључујући Maiami Twice, из две епизоде приказане у децембру 1991.

За дивно чудо, заиста су снимане у Флориди ("Шпанија" из једне од претходних епизода, заправо је снимана у ледено хладном Дорсету, са само мало јачим освjетљењем).

Било је то далеко од Пекама, иако тада "Пекам" чак није био у Лондону.

Престоница је била прескупа за снимање, па се већина сцена напољу снимала у Бристолу уз помоћ старог трика постављања неколико лондонских аутобуса у позадини.

Бристол је 1996. видио легендарни призор Дела и Роднија како трче улицама у костимима Бетмена и Робина, најслучајнијим херојима које је свијет икад видио.

То је била прва епизода у Божићној трилогији у којој су Тротери коначно зарадили неки новац.

Све је указивало на то да ће то бити посљедњи серијал и током стојећих овација студијске публике које су трајале дуже него што сам икад раније чуо, сви на сету смо се загрлили и плакали.

Заправо, чвор који је био свезан 1996. поново се расплео још једном трилогијом "Мућки" из 2001. и крајем 2011. сам се састао са Џоном како бисмо разговарали о још једном повратку – када Дел има 65 година и откива шта се дешава са другим ликовима из серије.

Био сам за то, али се никад није десило, јер је само неколико недјеља касније стигла страшна вест да је Џон умро од упале плућа.

Сада је серија заиста готова и дио је листе оних ствари које су биле велике, дивне и забавне... и заувијек за нама. Ужасно ми недостаје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.