Навршено 125 година од рођења Сергеја Јесењина: Стихови вјечитог дјечака и даље освајају срца

Један од најталентованијих пјесника свих времена Сергеј Александрович Јесењин рођен је 3. октобра 1895. у руском селу Константиново. Село је волио више од свега, а животиње је обожавао, па им је посветио прве стихове и то већ са девет година. Ипак, чари сеоског живота замијенио је 1913. године великом Москвом, у коју га је одвео сан да постане пјесник. Међутим, душом и стихом никада није отишао из брезових шумарака, са непрегледних поља, степе коју је заволио у дјетињству.

Био је омиљен код публике како због свог дјечачког, сањалачког изгледа, тако и због поезије коју је писао са пуно љубави и посвећености. У престоници је живио боемски, највише боравећи у кафанама, у којима су се у вријеме револуције окупљали умјетници. Млади бунтовник често је писао и сатирично против власти. Велики број његових дјела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у вријеме Стаљина.

Стекао је пријатеље и помало улазио у руске књижевне кругове. ”Кад сам угледао Блока, с мене је капао зној, јер сам први пут видио жива пјесника”, написао је Јесењин када је први пу­т сусрео великог руског пјесника Александра Блока, изражавајући своје велико страхопоштовање.

“Пријатељи га напијали вином, жене му пиле крв”

Плавокоси, високи младић привлачио је многе жене. Обожавале су га као човјека ријетке љепоте и пјесника чији су стихови освајали срца. “Пријатељи су га напијали вином, жене му пиле крв”, записао је Максим Горки, његов пријатељ. Оженио се већ у 18. години Аном Изјадновом са којом је добио сина Јурја. Са Зинаидом Рајх се вјенчао изненада 1917, а растали су се када им је ћерка Татјана имала три, док је син Константин имао тек годину. Зинаидина трагична смрт за вријеме Стаљинових чистки, када је мучена и убијена, највише је утицала на то да њено име буде прећуткивано.

Ипак, Јесењинова најфаталнија, и на крају трагична љубав живота, била је америчка плесачица Исидора Данкан која је била 18 година старија од њега. Занимљиво је да је она знала двадесетак ријечи руског, а он није знао енглески. Да све буде чудније, то се касније није промијенило. Славна плесачица, која је границе рушила тиме што је плесала готово нага, имала је 44 године, а Јесењин 26 када су се вјенчали, само шест мјесеци након првог сусрета. “Ти си моја гипка, лаконога бреза, створена за мене и за многе друге.”

Мало ко је разумио разлику у годинама, комуникацију искључиво гестовима и погледима. Након што су провели два чаробна мјесеца у Паризу, отпутовали су у Америку. Али љубавна идила није трајала дуго. Жена која је интригирала свијет настојала је да подстиче мужа, али су изван граница Русије Јесењина сматрали “привјеском” славне плесачице. Зато је он туговао, падао у депресију. Почео је пити, између њега и Исидоре све чешће су се одигравале мучне сцене. На једном од њених концерата пјесник, често пијан, изазвао је скандал. Данканова је позвала полицију и Сергеја су одвезли у психијатријску болницу. Уморна од свега, Исидора је отпутовала у Париз. Ускоро је добила телеграм: “Волим другу, женим се њоме, срећан сам”. Тако ју је он покушао истиснути из свог живота.

Неочекивани ослонац нашао је у Галини Бениславској, која је била лудо заљубљена у Јесењина. Била му је пријатељ, заштитник, одани помагач, али не и оно што је жељела: супруга. Растали су се послије четири и по године, након чега је она доживјела душевно растројство. Окончала је живот на Јесењиновом гробу, годину послије његове смрти.

Пошто је спаковао кофере и отишао из Галининог стана, исте, 1925. темпераментни пјесник је узео за жену Софију Андрејевну Толстој, унуку горостаса из Јасне Пољане, али је брак трајао само 210 дана. Јесењин се жалио пријатељима да му је тјескобно у њеном стану, и да му је додијала брада Лава Толстоја, чији су портрети били на зидовима. Та женидба је многе изненадила, јер Софија није била љепотица, ни по његовом укусу. Ипак, и она је вољела Јесењина вјерно и дубоко, као и скромна Ана Изрјаднова, затим необуздана Исидора Данкан, љепотица Рајх… Занимљиво је да је касније откривено да је Јесењин, у међувремену, био у вези са пјесникињом и преводиоцем Надеждом Вољпин, са којом је 1924. добио (признатог) сина Александра.

(Само)убиство вјечна мистерија

У Лењинграду, у хотелу “Англетер”, у соби број 5, у којој је некада боравио са Исидором, страдао је у ноћи између 27. и 28. децембра 1925. Званична верзија каже да је био “уморан, душевно болестан и очајан”. У соби је, наводно, пресјекао вене, запалио цијев од гријања, шал који му је поклонила некада вољена жена обмотао је око врата и објесио се. Тако је ”извршио троструко самоубиство”. Иза себе, наводно сопственом крвљу, оставља исписане стихове.

Животна казаљка великог пјесника зауставила се на броју 30, али када се сагледа све што је написао и куда га је судбина водила, три деценије на Земљи биле су довољне да испише најблиставије стихове у историји поезије, остави велики културни утицај, те да буде актер у једној од најпотреснијих и највећих љубави у 20. вијеку. Објавио је 23 збирке, четири пута се женио и имао много више љубавних авантура. Живио је у раскошним кућама, а никада није стекао свој дом. Слављен и оштро нападан, оставио је иза себе једну од највећих тајни у историји књижевности: да ли се објесио или је убијен, о чему се појавило мноштво доказа.

Трагичан крај љубавног пара обиљежила је и невјероватна подударност. Пјесникова највећа љубав обожавала је свилене шалове, мараме… И он је имао увијек уз себе њен шал. Често је и изводила разне плесове са шаловима, правићи перформансе с вијорењем. Након пјесникове смрти Исидора је била психички уништена и повукла се из јавног живота. Двије године након трагедије, возећи се у ауту младог љубавника, њен чувени црвени шал вијорио је на вјетру, обмотао се у точкове и Исидора је остала угушена властитим шалом. Пријатељи, са којима је претходно ручала, касније су испричали да је одлазећи рекла: ”Збогом, драги моји, одлазим у вјечност!”

 “Није човјек, него харфа”

Свјетску славу “Пјесме о керуши” прати и незаборавни запис Максима Горког. “Замолио сам га да ми рецитује пјесму о керуши, којој су одузели седморо штенади и бацили у ријеку.

Кад је изговорио посљедње стихове - пале су и њене очи псеће/као златни сјај звијезда у снијег - и у његовим очима такође заблисташе сузе. Тад сам помислио да је Јесењин не толико човјек, колико инструмент, харфа, коју је природа створила само за поезију, да изрази бескрајну тугу спољног свијета, љубав према свему што живи на свијету и милосрђе, које од свега другог, заслужује човјек”.

 Стихови на 130 језика

На основу анкете урађене широм Русије, Јесењин је проглашен за прво руско пјесничко перо 20. вијека. Неколико година раније у Москви је поново отворен пјесников музеј и откривен импресивни споменик на Тверском булевару. Његова поезија блиста у врховима руске и свјетске књижевности и у новом вијеку. Јесењинове пјесме објављене су у више од 300 издања, у 70 милиона примјерака и читају се, памте и воле на више од 130 језика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.