Јелена Вучић: Божанско је присутно у свим аспектима стварања (ФОТО)

Рекла је ово за “Глас Српске” талентована сликарка Јелена Вучић објашњавајући шта су јој били мотиви за радове скупљене у изложбу “С оне стране невидљивог”, о којој се много говори широм региона, а и коју је недавно отворила у Музеју Козаре у Приједору. Умјетница наглашава да је покушала својим радовима помирити духовне и биолошке аспекте женског преображаја током материнства. 

- Савременим технолошким приказима трудноће и мајчинства обрушава се слика мистерија и преображења Великог Женског, а примат се даје само научном и видљивом или чисто биолошком. Моја тежња је усмјерена на повезивање биолошких процеса са духовним преображењима какве срећемо у религији те како су ови процеси неодвојиви једни од других. Тамо гдје наука губи моћ да доказује чињенице, пут продужава филозофија и религија, док умјетност, на крају, даје одговор у бесконачници симбола и визуелних форми. Открити шта је с оне стране невидљивог значило би управо заћи у сферу, не само онога што се налази испод ћелија коже, већ и дотаћи се трансцендентног, рекла је Вучићева. 

ГЛАС: На Вашој изложби су заступљене инсталације, цртежи, слике, анимације, видео-радови, што је све заједно из лаичког угла јако занимљиво, али и по мишљењима стручних посјетилаца изложбе креирали сте узбудљиву поставку. Зашто сте изабрали поменуте форме креативног израза и колико су оне умјетничка реакција на изазов свеприсутне владавине технологије? 

ВУЧИЋ: Идеја бира медиј у којем ће се изразити. У савременој умјетности није необично видјети комбинацију различитих медија у једној умјетничкој поставци, јер сваки медиј може пренијети различите слојеве значења. Технологија је нераскидиви дио нашег свакодневног живота и њена интеграција у умјетнички процес омогућава, не само нове форме израза, већ и нове начине интеракције са публиком. Ипак кључно је да ти медији буду промишљено одабрани и визуелно усклађени да би допринијели дубљем разумијевању самог дјела, умјесто да га надвладају.

ГЛАС: У једном интервју сте рекли да неки радови поставке посебно испитују теме дуализма, посебно у мајчинству па нас занима који су то радови и можете ли рећи нешто више о мотивима за овај умјетнички изазов? 

ВУЧИЋ: Радови ће тежити да разбију дихотомију која влада у подјели на мушкарац-дух, жена-тијело. Одређени радови приказиваће женине тјелесне инстанце, атрибуте вискозности и пропустљивости, док ће нас у неким преселити у духовно, у почетак зачињања живота. У раду “Утероборос” (анимација) дуализам се испитује кроз симбол уробороса, који представља сједињење супротности и непрестано враћање на почетак. Описује се као симбол који обухвата и мушко и женско, свјесно и несвјесно, позитивно и негативно, као прапочетак. Овај дуализам није само у смислу поларитета, већ и као нешто што је унутрашње повезано и нераскидиво. Симбол уробороса (змије која покушава да одгризе свој реп) послужио ми је да креирам ликовни идентитет анимације “Утероборос”, представљајући материцу као полазиште живота, точак који се вјечно окреће, из којег произлазе не само тјелесна бића, већ и идеали, ријечи и слике, спајајући тјелесно и духовно. Ендометријумско ткиво материце важиће за граничну вриједност односа између овостраног и оностраног, као у раду “Ни изнутра ни споља”. Све што у материцу доспије има тенденцију да се развије у живот. Она материјализује ствари и даје им облик. Могли бисмо је у онтолошком погледу сматрати вриједношћу која се растеже између небића и бића, оностраног и овостраног. Када стање прапочетка, праархетипа, утероборос одмотамо у праву линију која се пружа у недоглед, могли бисмо се позабавити њеним током и питањем спољашњег и унутрашњег. Док тече и мијења се означава мјесто проласка између два свијета. Ствара се паралела између ријеке Стикс и материце, при чему је митолошка ријека представљала границу доњег и горњег свијета. Тако и ова материца, својом пропустљивошћу, тече и мијења се у свом отицању у недоглед, пропуштајући остала небића да прођу “с оне стране зида” ендометријума и започну свој развој. Материца овдје није само орган, она постаје израз за отјеловљење. Расклопљена из своје уробороске фазе у праву линију - у цртеж који тече кроз галеријске зидове - она дијели нематеријално и беспочетно са довршеним и обликованим. Ту почиње основно питање и парадокс - да ли се живот налази са оне стране невидљивог и како одредити шта је спољашње, а шта унутрашње у односу на ову материцу. 

ГЛАС: Један од мотива које често дотичете у свом раду јесте судар људског и божанског у умјетничкој и животној креацији. Може ли се овај дуализам уопште раздвајати или је једно без другог изругивање схватању умјетности и живота? 

ВУЧИЋ: Жеља и јесте да се прикаже присутност божанског у свим аспектима стварања. Чак и у најситнијим детаљима, у процесу који је наизглед чисто биолошки, као што је спајање мушких и женских ћелија при зачећу, који изгледа као пуки судар на молекуларном нивоу, присутан је божански поредак. Приликом тог судара, када се мушке и женске ћелије споје, ослобађа се свјетлост, што је научно доказан феномен. Овај блијесак свјетлости је резултат ослобађања молекула цинка, који се дешава током самог процеса зачећа. Ослобађање свјетлости може се посматрати као симболични тренутак који указује на присуство божанског у самом акту стварања живота, оснажујући идеју да је божанско дубоко уткано чак и у материјалне процесе који на први поглед изгледају као чисто биолошки. У тој најмањој јединици божанско дјелује на исти начин као што дјелује у читавом космосу. Односи између ћелија, ма колико мале и невидљиве биле, мјерене у микрометрима, рефлектују исте принципе који управљају макрокосмосом. 

ГЛАС: Излагали сте широм региона, какве су реакције биле у различитим друштвеним и културолошким срединама на Ваше радове и колико Вам генерално као умјетнику значи реакција публике? 

ВУЧИЋ: Реакције публике су важне, али моји радови су такође усмјерени на покретање дијалога о егзистенцијалним и друштвеним питањима и не настоје да пруже лако разумљиве поруке, иако су визуелно занимљиви. Поред тога што отварају простор за лична искуства, циљ је да подстакну дубље размишљање и промишљање. Реакције су биле разноврсне - појединима су одређени објекти изазвали одбојност и осјећај абјекције, посебно због изврнуте унутрашње, органске природе која је постала видљива. С друге стране, неки су у истим инсталацијама пронашли мир, доживљавајући их као медитативне или симболе снова и химеричних пејзажа. Радови су, на тај начин, успјели да пробуде различите емоције и интерпретације, што је за мене било занимљиво и значајно.

ГЛАС: Живимо у неком чудном времену кад се све назива “умјетност”, преплављени смо ауторима који се представљају, махом трендовским изложбама у виду разних перформанса па је тешко одредити јасну границу између умјетничког и помодног схватања културе, посебно у ери недостатака јасне критичке мисли. Колико такве околности отежавају умјетничко дјеловање? 

ВУЧИЋ: У савременом добу границе умјетности су све теже одредиве, јер се она више не дефинише само својим објектом, већ и контекстом, идејама, процесима и интеракцијом са публиком. Преломна тачка у овој еволуцији јесте вријеме руске авангарде, а најрадикланији од ових представника био је Казимир Маљевич, који је 1913. издао манифест супрематизма, ослобађајући се визуелних феномена самих по себи и приказујући црни квадрат на бијелој површини. Да бисмо схватили значај перформанса и осталих видова умјетности требало би најприје потражити одговоре у епохама иза нас. Свако вријеме носи неку специфичност која се у том датом тренутку чини можда мање “умјетничком”. За супрематисте, кубизам, импресионизам, натурализам итд. су на неки начин дијалектичке методе, јер се баве истраживањем контраста различитих аспеката стварности. За разлику од њих, супрематизам тежи ка чистом осјећају и суштини, одбацујући сваки вид имитације природе, сабијајући читаву слику у црни квадрат на бијелом платну и постављајући тако темеље за ослобођење од форме, боје и простора. Упливом технологије јављају се нови феномени који доводе до појаве перформанса средином 20. вијека у којима присуство умјетника постало једнако важно као коначан исход. Умјетници користе своје радове као медиј за критику друштва те и њихови радови постају домен активизма. Данас умјетност залази и у сфере науке, гдје се ове двије области преплићу и преиспитују однос технологије и човјека често укључујући природне процесе, чак и живе организме или шта више генетске експерименте као средство умјетничког изражавања. Међутим, ниједна од ових “метода” умјетничког истраживања не може се окарактерисати као мање “умјетничка” или лоша уколико је концептуално утемељена и уколико не доводи у питање етичност рада. Ако рад постане пуко кокетирање са провокацијом, играње само на карту изненађења и шока, онда губи дубину и смисао. Умјетност би требало да пружи нешто више од тренутне реакције, да подстакне на размишљање, дијалог и да остави дуготрајан утисак. Рад који се ослања само на ефекат сензације остаје површан и недовољно промишљен. 

ГЛАС: За крај, какви су даљи умјетнички планови, помињала се нова изложба и да ли настављате линију започету претходним поставкама или тражите нове мотиве и инспирације? 

ВУЧИЋ: За сада желим да заокружим цјелину још једним радом који се надовезује на образложену тематику. Овај рад укључиће присуство умјетника и публике кроз један вид перформанса. Да би била заокружена цјелина путовања из оностраног у тјелесно, парадоксално, повратак у почетну тачку биће приказан као смрт - односно напуштање тјелесности и одлазак у онирично, у сан. У посљедњем дијелу рада заживјеће симболи путовања: лађе као утробе, симболи ријеке и обале.

ПЕДАГОГИЈА

ГЛАС: Дипломирали сте у Бањалуци, стварате током цијеле каријере на овом простору, сада радите као педагог са новим студентима умјетности, како Вам током тог животног и умјетничког пута дјелује однос према култури и умјетности?

ВУЧИЋ: Свака генерација носи свој лични печат и специфичности карактеристичне за њихово доба. Не радим довољно дуго као педагог да бих могла упоредити развој умјетности међу млађим генерацијама с претходним. Међутим, сматрам да су млади људи увијек довољно креативни и инспиративни. Оно што им понекад недостаје јесте већа подршка - у виду простора за рад, материјалне подршке за излагања и генерално мало више слуха за умјетност и културу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.