Иван Плазибат, режисер, за “Глас Српске”: На овим просторима сви смо умјетници преживљавања

Започео је овако разговор за “Глас Српске” режисер Иван Плазибат, чија представа “Сумњиво лице” ће 20. априла у 20 часова бити премијерно одиграна на великој сцени Народног позоришта Републике Српске.

- Имао сам срећу да радим Нушића тамо гдје су генерацијски потребни зрелији глумци, са искуством проживљеног живота, на овим просторима, на Балкану, тако да, заправо, Бањалука има један од јачих ансамбала глумаца зрелије доби. Због тога сам био узбуђен што ћу овдје радити Нушића - рекао је Плазибат.

ГЛАС: “Сумњиво лице” настало је прије више од једног вијека, а многе појаве су остале сличне. То је оно што је одлично код Нушића, и то је његова вриједност. Но, да ли је мало застрашујуће што године пролазе, а неке ствари се не мијењају?

ПЛАЗИБАТ: За нас који живимо овдје, није одлично. То је одлично за Нушића и по позориште. Заправо, Нушић је један од хроничара неуспјеха грађења грађанског друштва на овим просторима. Он је писац који показује морални релативизам ових простора и морални релативизам филозофије паланке, гдје увијек се каже, има та Нушићева реченица: “Једно сам ја, друго си ти”. Његова лица и његово драмско писмо у том смислу су занимљиви, због логичког салта морталеа, који служи да би се оправдала свака морално спорна пракса. Он увијек налази оправдање, а оправдање налази кроз језик и разум. С друге стране, Нушић је позоришно занимљив и инспиративан, јер његови ликови су увијек симпатични. Коруптивност и некомпетенција тих ликова остају једина нада за грађанско друштво на овим просторима. Јер, увијек Нушић нађе некакву рупу у егзекуцији њиховој, да им се тај план сруши и да се провучемо.

ГЛАС: Да ли је све и даље морално спорно? Чини се као да је све постало превише очигледно и јасно, али и даље се дешава. Људи виде све, а нема промјена.

ПЛАЗИБАТ: На овим просторима сви смо умјетници преживљавања и умјетници налажења рупа у систему и рупа своје слободе. Сви на неки начин бушимо рупе унутрашње слободе у једном друштву. Опасно је рећи да не постоји морал више, односно, та врста трезвености паланке или релативизација морала паланке. Опасно је закључити да не постоје морал и правда у друштву. Заправо, сви смо умјетници преживљавања у једном друштву које је неправедно, а читајући Нушића, човјек на неки начин увијек осјети бијес и фрустрацију што се ништа није промијенило од тог времена.

ГЛАС: Шта можемо да чинимо са фрустрацијом, бијесом и свим тим осјећањима, а да не одемо у неку другу крајност - постанемо сами чиниоци неправде?

ПЛАЗИБАТ: Позориште је институција која зависи од традиције, од друштва и од политике. Од политике зависи у том смислу да мора добити одобрење да се нека представа одигра и да се одређени број људи скупи на истом мјесту. Исто бирократски. Исто смо видјели и у корони да политичком одлуком можемо забранити окупљања. Театар је занимљив јер је колективна умјетност. Ми зависимо једни од других и од компетенција једни од других и у грађењу нечега што је представа. Тако да, театар може помоћи у грађењу друштва које је компетентно.

ГЛАС: Умјетност је ту да утиче на неки начин на свакога, и може да донесе промјене.

ПЛАЗИБАТ: И начин рада у театру је колаборативан. Зависимо једни од других. За разлику од капитализма који нас учи “уради сам” и “сам си ковач своје среће”. Без истинске солидарности и другарства нема ни правог театра. Надам се да је и то покретач некаквих промјена.

ГЛАС: У времену када је настао комад “Сумњиво лице” Нушић није могао да га објави. Данас имамо већу слободу у умјетности и могућност да критикујемо власти, али опет се ништа не дешава. Што више причамо о слободи, све мање је има. Да ли је то тако?

ПЛАЗИБАТ: Оно што ја видим бавећи се театром и посматрајући са стране је заправо кориштење декларативног појма слободе. На неки начин, могућности критике друштва и слободе говора су спорне. Имали смо низ пракси умјетника којима је због храбрости или тема којима су се бавили био онемогућен рад на овим просторима, као нпр. Оливеру Фрљићу. Заправо, та вриједност остаје на неком декларативном нивоу.

ГЛАС: “Сумњиво лице” у 2021. години - како бисте рекли да сте тај Нушићев текст прилагодили данашњем времену?

ПЛАЗИБАТ: Прилагођавање је изашло из 21. вијека, из филмске поетике и на неки начин смо покушали да направимо генгста Нушића. Из те филмске поетике изашао је генгста Нушић. Гледао сам тај текст и кроз искуство популарне културе које је прошло у задњих сто година, а не само неког прашњавог текста. То је генгста Нушић.

ГЛАС: Како посматрате позоришну умјетност у регији што се различитих врста драмских текстова тиче? Да ли је довољно заступљен савремени драмски текст и какве промјене би требало да се десе на том пољу?

ПЛАЗИБАТ: Ја видим колико ми је рад на овом регионалном нивоу дао на ширини. Затварање у уске оквире само једног театра за мене је премало. Радећи у позоришту, видим да сви долазимо из истог цеха, истог заната. Начини и технике глумачке, и овај наш позоришни језик на овим просторима је исти, и тако се лако разумјети. И онда, заправо, задатак умјетника је увијек био да говори језиком који сви разумијемо, да пренесе идеју и да се разумијемо. А задатак политичара је увијек био да створе људе који се не разумију, и да увијек говоре другачијим језиком. Заправо, на регионалном нивоу, сарадње су ме јако обогатиле. Поготово у корони, када су била ова мрачна времена, али и неки добри људи. Ја у свом раду могу да држим одговорност да подједнако радим савремени текст и класике. На неки начин то су двије линије које се не искључују.

ГЛАС: Времена су мрачна, увијек су била на различите начине. У чему наћи неку свјетлост? У историји човјечанства многа времена су била мрачна, па су људи увијек некако избивали.

ПЛАЗИБАТ: Избивали смо и можда је само утјешна мисао да не само да смо избивали него смо се из тог избивања увијек вратили, радећи и креативне ствари и лијепе ствари и у умјетности вриједне ствари. Колико год времена била мрачна, не треба очајавати. Након мрачних времена увијек смо излазили са добрим радовима. Позориште је умјетност која зависи од заједничког рада. И то је оно што ме весели - рад с људима с којима се разумијем. Ту налазим радост.

Понос

ГЛАС: Шта бисте могли да нам откријете о Вашим будућим плановима? И да ли бисте вољели да Нушић буде игран у Хрватској?

ПЛАЗИБАТ: Пошто је био један од хроничара глупости бирократије и логике паланке, вриједан је да се игра и у Хрватској и било гдје. Поносан сам што сам уопште имао прилику да радим Нушића овдје. Није много хрватских режисера имало прилику да ради Нушића. Сјећам се само Оливера Фрљића и “Госпође министарке” у “Керемпуху”. Узбудљиво ми је што сам имао прилику да радим Нушића као један од редитеља млађе генерације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.