Истина о »бањалучким звјездицама« изашла у свијет

Управо се споменути филм бави причом о трагично настрадалим бебама, али првенствено Марком Медаковићем, који и данас води борбу за живот и који је у потпуности овисан о помоћи родитеља.

Само неколико удаха и минута довољни су да вам се живот у потпуности промијени. То најбоље знају мајке трагично преминулих беба у бањалучком Клиничком центру ратне 1992. године. Тек рођене бебе, због недостатка кисеоника, изгубиле су своје основно дјечје право - право на живот. Овај трагичан догађај никад не треба и не смије да се заборави. Управо због тога Брезо је, заједно са колегом сниматељем Данијелом Павловићем, за свој дипломски рад на Академији умјетности у Бањалуци одабрала да истражи баш ову тему.

Филм је премијерно приказан прошле године у Бањалуци, а ријечи патријарха Павла брижљиво су упаковане у исти: "Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити, ни народ у коме ћемо се родити, ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно - да ли ћемо бити људи или нељуди".

Брезо, која је тренутно запослена на Радио-телевизији Републике Српске (РТРС), у интервјуу за "Независне" је рекла да је то и порука филма, као и да се она током рада на овом документарцу водила њом, али и људскошћу. 

НН:  Први фестивал на којем је "Дах живота" приказан је "Фингал филм фестивал" у Даблину. Први фестивал и први велики успјех!

БРЕЗО: Да, први фестивал и први велики успјех којем се, искрено, нисам надала. Позвани смо тамо и отишли смо у Даблин на "Фингал филм фестивал", а три дана прије поласка смо сазнали да је филм ушао у најужу конкуренцију и да је већ номинован за награду. Борили смо се с филмовима који долазе из Сирије и с ирским домаћим документарним филмом. Пројекција је прошла сјајно, пропраћена је бурним аплаузом, емоције су савладале и публику, честитали су нам, грлили ме...

НН:  Како је дошло до тога да почнете радити ову причу, чија тема није нимало једноставна?

БРЕЗО:  Сазнала сам за информацију да кисеоника у Бањалуци није било и кренула сам трагом исте, као и да постоји још један дјечак који је остао жив. Ријеч је о Марку Медаковићу, на чији живот је заиста тешко остати имун, и тако сам кренула да радим ту причу.

НН:  Кроз шта сте све пролазили током снимања и колико је тешко било екранизовати овакву причу?

БРЕЗО: Јако тешко, поготово са Марком и његовом мајком Сњежаном. Кад сам видјела тог дјечака било је то изузетно болно. Он је у инвалидским колицима, вегетира као биљка и апсолутно не може ништа сам. Потпуно је зависан о својој мајци која над њим бди 24 часа, као и сви остали чланови те породице, наравно, и заиста ме то све веома потресло. Потресле су ме приче и исповијести и осталих мајки и много сам се борила с емоцијама цијело вријеме.

НН:  Маркова мајка Сњежана изјавила је да није жељела да се та прича екранизује, али да сте је Ви својим дивним духом ипак освојили?

БРЕЗО: Наш први сусрет је био прилично непријатан јер она није жељела било какву медијску пажњу. Довољно јој је било то што њен син има тако тежак живот. Међутим, почели смо да се дружимо, разговарамо и успјела сам јој прићи. И даље се чујемо и често одем да видим Марка.

НН:  Колико све то носи одговорности са собом, како према породицама, тако и према јавности да се све изнесе на прави начин?

БРЕЗО: Одговорност је велика, добили смо тежак задатак да то све изнесемо и да гледаоцима приближимо све те тешке тренутке кроз које пролазе породице, мајке, те кроз које и даље свакодневно пролазе Марко и његова мајка Сњежана. Њен син стално је подсјећа на оно што би требало да има и начин живота каквим живе његови вршњаци, а који Марко, нажалост, никада неће искусити.

НН:  Колико је битно да се говори о оваквим стварима? Прича о "бањалучким звјездицама" само је једна у низу које је рат у БиХ иза себе оставио?

БРЕЗО: Мислим да је веома битно да истина изађе из оквира наше државе. Мислим да је управо захваљујући овом филму истина прешла границе и створила се прилика да је види цијели свијет. За почетак Ирска је препознала ту истину и наградила је.

НН:  Филм сте радили са колегом Данијелом Павловићем, али колико сте имали подршку Ваше матичне куће РТРС и колико Вам је она била битна?

БРЕЗО: Имала сам заиста пуну подршку матичне куће на челу са тадашњим директором Драганом Давидовићем и жељела бих и овом приликом да им захвалим за указано повјерење, које сам оправдала. Такође, хвала им и на стрпљењу јер сам имала неограничено вријеме за рад на филму. А, снимање је трајало двије године.

НН:  Да ли сте и раније радили документарне филмове и колико уопште има простора код нас за овај филмски жанр и колико се пажње посвећује документарној тематици?

БРЕЗО: Нисам раније радила документарну тематику, али сам се сада, уз помоћ колеге Павловића, одлучила на то. Мислим да је веома мало људи који пристају да документују ту стварност и дешавања. Некако бјеже од таквих прича. Углавном су то неке љепше теме. Ја сам имала потребу да испричам све то што се десило и да тим породицама, бар на неки начин, надокнадим њихову бол.

НН:  Због чега је то тако? Зашто је тај жанр тежи од осталих?

БРЕЗО: Документарни филм је доста тежак и захтјеван за рад. Изискује доста времена за истраживање саме теме која треба да се обради. Потом слиједи рад на снимању и обликовању приче, чему је такође неопходно посветити много пажње, одговорности и времена.

НН:  Претпостављам да након овог успјеха с документарним филмом нећете стати са снимањем. Шта је то што можемо од Вас очекивати у неком будућем периоду?

БРЕЗО: Мислим да ће бити још сличних прича кроз које ћу приказати страдање које је прошао српски народ овдје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.