Испливали детаљи из живота Павла Вуисића: Преминуо прије 35 година, ево шта је великан домаћег глумишта презирао

Послије ових, првих редова монографије о Паји Вуисићу Ранка Мунитића објављене 1985. поводом награде Славица, која је деценију касније названа Вуисићевим именом и додјељује се на Филмским сусретима у Нишу, читалац може да склопи корице с негодовањем и у духу славног глумца дода "пих, будалаштина", да се обруши образложењем да Паја никада није био глумац академског звања, или да капитулира смијехом и дивљењем пред више од 120 филмских улога и само једним али драгоцјеним реторичким орденом најчувенијег Орсона Велса да је овај човјек "вулкан глуме који се ретко среће", наводи у свом тексту за Кинотеку Маријана Терзин Стојчић.

Наградама није придавао пажњу, а ријеч је чувао за себе, своје најближе, не расипајући ни на трен неодгонетљивост на јавност и спектакл изван "рударења пред камером". Као да је био у праву и када је чувеним тестаментом обавезао свој одлазак у вјечно коначиште на тајност, сахрану којој нико није присуствовао... јер овај ће човјек-феномен проговарати само с филмског платна онако убједљиво, професионално, на свој начин. И никако другачије!

Цио живот провео у Београду

На данашњи дан навршава се 35 година од његове смрти. Уз изузетак ране младости и предратног очевог службовања по Македонији и Црној Гори, цио живот провео је у Београду, граду гдје се родио као један од двојице синова правника и мајке студента књижевности.

И као син скупштинског секретара у ратним годинама и због пријетњи глађу, радио је као физикалац, монтер, у рату борац на Сремском фронту. Студирао је право и повремено се бавио новинарством у Радио Београду, а прве глумачке кораке направио је у Панчевачком позоришту. Радио је несмирено.

Ту лијепу особину цјенио је Војислав Нановић, "главни кривац" за откриће будуће филмске громаде, ангажујући га као дебитанта у филму Чудотворни мач (1950). Додјелио му је чак двије епизоде које су костимом и маском скривале краткоћу наступа.

Од улоге коју је могао да одигра свако, Нановић је повјерење опет додјелио баш њему, уводећи га на југословенски екран својим слиједећим филмовима, Циганком (1953) и Шолајом (1955). Учествујући у развоју али и мањкавостима пионирских корака домаће кинематографије, Вуисић до филма Три корака у празно (1958) остварује шест улога: у Скригиновој Потрази (1956), затим филмовма Зеница, Суботом вече, Рафал у небо, Четири километра на сат, Те ноћи. И крунише их опет Нановићевим Погоном Б (1958) и главном улогом. Та географија лица, издвојени таленат и прије свега филмска личност чекали су крупан кадар и камеру чија је близина изостајала у првих седам година.

У складу са животним парадоксима, за обликовање прве главне улоге није му могао допасти гори филмски пројекат. Историчари филма воле да истакну да је један од великих промашаја југословенског филма, редитељски амбис Нановића изнедрио овдашњој седмој умјетности непроцењивог глумца у огромној стваралачкој снази.

Тријумфовао је и прву награду освојио у Пули за главну улогу у Нановићевом филму Три корака у празно, који је продуцентски и драматуршки био еталон свих мана југофилма.

Али, ето, примат и славу оставио је носиоцу главне улоге. „Павле Вуисић је од Обрада направио лик који се намеће тајном, осваја силовитошћу појаве и унутрашњом контроверзом, ликом који опседа и који се памти." Био је Обрад први у низу „црних великана" које ће Паја оваплотити. Нановић се није дао, а није се одрицао ни Вуисића.

Захваљујући његовим атрактивним ролама, упамћен је Нановићев Боље је умети (1960), гдје је Паја унутрашњим хумором креирао чувеног Манета Каракаса, једнако као што ће касније створити хуморног особењака Капару.

Када је израстао у јунака, архетипа психолошке индивидуалности којем нико не може бити налик, Вуисић је понио још једну особеност правог филмског тумача велике националне визије, оне која излази из оквира крхког патоса, оне која је мања од набусите борбе или некомпромисне театралности, оне која ће донијети очекивани психолошки реализам и натурализам. И невјероватне двадесет четири улоге у наредних седам година.

У драматуршки зашећереној кинематографији, Павле је међу плејадом вољених јунака оставио особен печат играјући у филмовима Жоржа Скригина Друг председник центарфор (1960) и Велика турнеја (1961), Марјана Вајде Заједнички стан (1960), Лоле Ђукића Нема малих богова (1961) и Срећа у торби (1961), Саве Мрмка Звиждук у осам (1962), Фадила Хадшића Десант на Дрвар (1963), Жике Митровића Капетан Леши (1960), Мила Ђукановића Не дирај у срећу (1961), Јоце Живановића Чудна девојка (1962). Ипак, међу најупечатљивије тог доба срвстале су се епизода у филму Сам (1959) Владимира Погачића - генијалан глумачки контрапункт школски прецизном Милану Пузићу и испитивачком Николи Симићу, гдје није требало ни тражити ни гледати глуму Паје Вуисића већ осетити његову природу - али и главне улоге у филмовима Кампо Мамула (1959), гдје као логораш уз једнако мрачног и дивљег Љубу Тадића откупљује сопствену слободу, а потом креће и у освајање туђих слобода, или још трагичнија у причи Вртлог (1964) истоименог омнибуса Хајрудина Крвавца.

На крају, Мачак под шљемом (1962), у коме партизанског десетара Илију тако умјешно води снажним психолошким средствима кроз озбиљне и хуморне констелације да се стиче утисак да је тај тип народског зврндова уврнут и недодирљив баш на тај, наш вековни начин. Управо је овдје прилика, док промиче кроз сјећање сцена гдје Паја пристаје на стрељање с титовком на глави, подсјетити да је можда једини глумац бивше југословенске кинематографије који нигде никада није испао смијешан, неоправдан и неостварен, чак ни у партнерским сценама.

Иако мушки неспретан, војничком дисциплином одолијева женском зову Даре Чаленић у већ поменутом Мачку под шљемом, повија се дшентлменски пред осебујношћу Семке Соколовић у филму Мајстори, мајстори (1980) и доминира попустљивошћу супротстављеном традиционалном маниру, уз Раду Савићевић у Камиондшијама.

Нит заокружује Прометеј са отока Вишевице (1964), гдје је почела једна од дугих сарадњи Вуисића с Ватрославом Мимицом, настављена филмовима Понедјељак или уторак (1966), Догађај (1969) и још три филма до 1978. У првом, кроз персонификацију достојанства, Паја игра мртвог оца, док се у другом представља можда најекспресивнијом улогом, ћутљивог сељака што с унуком креће у продају коња и по упаду у замку зликоваца страда од њиховог ножа.

То персонификује једну од најтежих животних ситуација - сусрет човјека са злом. Захваљујући Дворнику, Шоваговићу и Спасојевићевој, Догађај се сматра једним од најбоље одиграних југословенских филмова.

Из тешких околности спајања, до невјероватног разумијевања у развоју ликова Вуисић је дошао са Бузанчићем у филму Антуна Врдољака Кад чујеш звона (1969), гдје такође улогу сељака, сировог борца, унутрашњом драмом развија до митског набоја. Тај спољни минимализам, одсуство спољне изражајне драматике, а умијешност развијања истинске филмске радње, били су једна од најдрагоценијих особености Паје глумца.

Некако та упечатљива глумачка иконографија пада у вријеме „филмског психологизирања", када је супериорна драмска комика истопила многе ветеране, а у нови круг филмских промишљања прешли су глумци чији је ниво свијести и изражавања био вишеслојан.

Паја је неспорно био међу првима од њих. Зато га у својим филмовима виде Ракоњац, Митровић, Бауер, Павловић (Совражник, 1965; Буђење пацова, 1967; Заседа, 1969; Хајка, 1977) и Кадијевић (Жарки, 1970). Били су ту још хвале вриједни филмови Брат доктора Хомера, Узрок смрти не помињати, Коњух планином, Сретни умиру двапут, Немирни, Дим, Хороскоп, Кад чујеш звона.

У већини је Вуисић одиграо епизодне, трајањем невелике али драматуршки веома битне ликове који су, у суштини, потпора главном јунаку као у случају Буђења пацова, гдје са одласком јединог човјека који држи ријеч, спасоносни излаз јунака пада у воду. Такав је и Пајин крчмар у Петријином венцу, једноставно стамен.

Вуисић је био један од ријетких које су продуценти и редитељи других република ангажовали и седамдесетих и осамдесетих, у вријеме када су се регионални центри већ опасали бедемима локалних филмских кадрова.

И те улоге чине значајну страну његове биографије. То су Голикова Размеђа (1973), која заокружују триптих Вуисићеве појаве аутентичног балканског тврдог човјека, Рандићева Опклада (1971), Трагови црне девојке (1972), Лептиров облак (1977), Мимичини Македонски део пакла (1971), Сељачка буна 1573 (1975), Последњи подвиг диверзанта Облака (1978), као и једини излет Вуисића у фантастику у једином филму Александра Петровића Мајстор и Маргарита (1972).

Све су то филмови који су истакли Пајину способност да једнаком снагом оживи позитивце и негативце. Демонство насупрот Младеновој хуманости, тврдокорност Тахија који кукавички бјежи у буни наспрам мрачног Гупца, одмјеравање жртве и издаје у трену.

И оно што се утиску не може отети јесте да је гледалац у некој релацији саосјећања с тим (анти)јунаком Вуисићем јер је он увијек заодјенут неком персоналном тајном која му скрива биће, одређује га, чак и амнестира унапред. Та тајна у животу и јесте, нажалост, постојала.

Носио ју је као највеће бреме, замишљеношћу и отпором. Била је тешка за окривљеног, судбоносна за бициклисту усмрћеног на једном друму у данима послије рата. Човјек на души човјека.

Можда је та тежина, огорченост и животна иронија разлог за врхунску карактерну комику којом је Паја заувијек за себе везао најширу публику.

Она се стварала исред малих екрана серијама, а касније и филмовима Паја и Јаре - камиондшије (1973), Повратак отписаних (1978) и Камиондшије опет возе (1984). Нема генерације која није провезла један круг дружења с Пајом и Чкаљом, а њихово дружење пред камерама и иза њих одавно је посебност филмске историје, личне нетрпељивости, али изванредног професионализма.

Пајине једнако упечатљиве роле јесу оне у филмовима Доручак са ђаволом (1971), Црно семе (1971), Жеђ (1971), Дервиш и смрт (1974), Доктор Младен (1975), Хајка (1976), Трен (1978), Мирис дуња (1982), који су били увод у остварења генерације младих редитеља чије су камере пригрлиле задивљујућу Пајину глумачку тишину.

У таквој тишини, помало и скромности, прошло је прво његово снимање с Паскаљевићем, Чувар плаже у зимском периоду (1976), или Посебан третман (1980) и снимања с Јелићем, Јојићевом, Шотром. У међувријемену, Владимир Андрић додијелио му је насловну улогу у телевизијској драми Шешир професора Косте Вујића. Са Слободаном Цицом Перовићем, Зораном Радмиловићем и другима 1973. године снимио је ТВ драму Павиљон број шест.

Најзначајније своје улоге осамдесетих Вуисић ће остварити са Слободаном Шијаном, Гораном Марковићем и Емиром Кустурицом. Крстић сениор, власник сеоског аутобуса који иде у сусрет смрти, изашао је из оквира тумачења и ушао у легенду.

Филм је освојио Златну арену, Златни вијенац, Златну значку, Златну клапу, награду публике у Кану, Гран при у Монтреалу, Панами, Саламанки и Ротердаму, те још неколико награда на међународним фестивалима. Већ споменути честити домар који стријепи пред партијском трудбеницом у филму Мајстори, Мајстори, као да је наставио да игра Занета из Прометеја, маестрално тумачи злочестог богатог брата супротстављеног марксисти Алигрудићу у филму Сјећаш ли се Доли Бел? (1981), да би његов импресиван дар за све жанрове био потврђен гротеском Маратонцима (1982) и чланом Топаловић труста, погребником Милутином.

Филм Слободана Шијана по тексту Душана Ковачевића освојио је Златну арену у Пули, награду за дијалог у Врњачкој бањи, специјалну награду жирија у Монтреалу, прву награду за сценарио у Марсељу и награду за филм у Бриселу. Сматра се једним од најбољих филмова у историји југословенске кинематографије.

Тумачио је Вука Лукића у комедији Предрага Антонијевића О покојнику све најлепше (1984), а иста улога припала му је и у ТВ филму Како се калио народ Горњег Јауковца.

У драми Богдана Жижића Рани снијег у Минхену (1984) тумачио је лик оца, а отјеловио је и пуковника Јокаша у филму Војници (1984), који представља наставак истоимене серије. Играо је Музафера у Кустуричиној драми Отац на службеном путу (1985), која је освојила бројне награде на домаћим и међународним фестивалима. Редитељ Боро Драшковић повјерио му је улогу газде кафане Крушчића у драми Живот је леп (1985). И тај филм уврштен је међу стотину филмова од великог значаја.

Посљедњи филм

Последњи филм који је снимио био је Од злата јабука (1986) Николе Стојановића. Тумачио је лик Страхиње, и поклонивши се у кадру са још једним бардом Љубом Тадићем, завршио посљедње филмско дјело. Какав финиш каријере!

Уз фотогеничност његовог хабитуса равноправно стоји и његова изванредна моћ да једним гестом и погледом пређе границе платна и освоји гледалиште.

Утисак да не глуми - никад не преигравајући, већ својим карактером савладавајући јунака којег тумачи - прати цио опус Павла Вуисића, глумца и човјека који је без свјесне намјере успио да стигне до врха глумишта, не оставивши никакав дуг кинематографији коју је прославио, вјеран себи, крмарима на Сави, бродовима и пјесмама исписаним на салветама које су захваљујући супрузи Мирјани и Душану Јанићијевићу сабране 1993. у збирку „Песме са извора".

Знао је да живи и као прави човјек и као прави глумац. Једино је тако било могуће с Пајом Вуисићем, који је, без достојног наслиједника, оставио велики екран 1988, преноси Курир.рс/Југословенска кинотека

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.