Игор Тешић, режисер, за "Глас Српске": Националне српске теме нису пожељне

Рекао је то за "Глас Српске" режисер Игор Тешић, говорећи о опери "Бастијен и Бастијена", која је овог викенда премијерно изведена у Народном позоришту Републике Српске. Он додаје да је чак и модерно ишчитавање Моцартовог класика публика прихватила позитивно, што је на неки начин била потврда да је цијела екипа урадила прави посао.

- Можда је на почетку свима био мали шок, да то тако назовемо, када су видјели каква је поставка, пошто претпостављам да су очекивали класичну Моцартову оперу, а главни јунак на почетку улази на електричном тротинету (смијех), али је то постепено профункционисало, посебно када су схватили суштину увођења друштвених мрежа и мобилни телефона и осталих симбола модерног времена у причу. Судећи по реакцијама направили смо прави потез и урадили добар посао.

ГЛАС: Режија никада није лак задатак, режија опере у занатском смислу важи за "Монт Еверест" режије те ме стога занима како је протекао Ваш успон до премијере "Бастијен и Бастијена"?

ТЕШИЋ: Знам да то мишљење постоји, али моје искуство је другачије. Опера је за режисера једноставнији медији, иако је у продукцијском смислу комплекснија од свих театарских форми. Са друге стране у режисерском дијелу посла процес је једноставнији, пошто сам као режисер ушао у припреме у тренутку када пјевачи знају шта пјевају и музичари знају шта свирају. У поређењу са представама, процес је краћи, посебно што је у опери музика ту све вријеме, тако да она диктира темпо, боју извођење и на неки начин сама води режију, што олакшава задатак.

ГЛАС: Колико је у овом случају било захтјевно учинити комад функционалном цјелином, посебно у свјетлу да је ово прва опера у Бањалуци реализована са домаћим снагама?

ТЕШИЋ: Трема увијек постоји и постојао је тај, условно речено, страх да ли ће публика то прихватити на прави начин. Ипак, иза мене је доста искуства у различитим медијима и када видим енергију, посвећеност и страст какву сам гледао на овим пробама, мирније сам чекао премијеру и реакције публике. Ово је нека врста малог јубилеја за мене, пошто је у питању пета опера коју режирам. Прво сам са диригентима Бранком Радошевић Митровић и Душаном Урошевићем радио "Чаробну фрулу" - фрагменте, "Фигарову женидбу" - фрагменте, након тога у Бијељини "Кнез Иво од Семберије" заједно са Јеленом Тракиловић, потом "Служавку и господарицу" са Душаном Урошевићем те напокон ову пету оперу "Бастијен и Бастијена".

ГЛАС: Колико је то подигло љествицу изазова за све учеснике?

ТЕШИЋ: Рекао бих да је то неки логичан слијед догађаја, да екипа, која је из ентузијазма кренула да поставља опере на домаћим сценама, добије прилику да буде уписана златним словима у монографије Народног позоришта и историју опере у Бањалуци, макар као симболичну потврду да ентузијазам и љубав према умјетности и буде награђена на прави начин.

ГЛАС: У питању је Моцартов класик и једно од првих дјела аустријског великана, али поменуки сте да се у овом случају ради о мало нетипичној верзији у једном модернијем ишчитавању?

ТЕШИЋ: Главни "кривци" за то су, у првој фази рада, били драматург Марио Ћулум и диригент Бранка Радошевић Митровић, који су радили адаптацију текста, који је давно препјеван на српски језик, али су они доста осавременили причу, с чим се слажем. Причати данас причу млађој публици о чобану и чобаници који су заљубљени и чаробњаку, који им помаже да остану заједно, оставило би циљну публику, а то су у овом случају на првом мјесту тинејџери, равнодушном. Због тога смо причу пребацили на култно мјесто свих нас, школско игралиште и у свијет модерних технологија - друштвених мрежа. Тако да има довољно елемента у којима ће циљна публика препознати ствари из свог живота. И то је добар начин да се та публика уведе у свијет опере, а како се буде стварала оперска сцена код нас и на неки начин буде школовала публика, доћи ће и вријеме за извођења класика опере на класичан начин.

ГЛАС: Гдје се налази интелектуална и емоционална повезница између комада из 18. вијека и тинејџерске публике из 21. вијека?

ТЕШИЋ: Веза између комада и публике постоји, не само због тога што је Моцарт комад написао са 12 година, већ што су то архетипске приче и ситуације, једнако разумљиве у сваком времену. Прве младалачке љубави били су исте и тад и сад. Можда се мијења мјесто и вријеме радње, али је суштина иста. Рејф Фајнс је поставио Шекспировог "Королијана" у савремено доба, гдје бардови јунаци ратују у маскираним униформама наоружани "калашњиковима" и нико није имао проблема да то посматра као филмску адаптацију Шекспира. Знао сам да смо на добром путу, пошто сам доводио неке чланове своје породице тог узраста на пробе и сјајно су реаговали на оно што су гледали, тачније, кликнули су и пао је први лајк (смијех).

ГЛАС: Кад смо код реакција, како стоји ситуација са анимирано-документарним филмом "Устанак", који се у специфичној форми бави једним од најзначајнијих догађаја у историји српског народа?

ТЕШИЋ: Комплетну причу смо подијелили на четири епизоде, прву смо, као што сте поменули, већ приказали као неку врсту претпремијере и морам признати да смо били изненађени сјајним пријемом публике, мислим да људи нису очекивали ту врсту форме и доста висок занатски ниво квалитета. Сада смо тренутно у фази чекања резултата конкурса Филмског центра Републике Српске, пошто смо се пријавили за недостајаће средства за остале три епизоде. У случају да прођемо на конкурсу, за неколико мјесеци можемо комплетирати остале епизоде и интегралну верзију, зависно од врсте пласмана пројекта, тачније начина његовог приказивања у биоскопу, телевизији или стримингу.

ГЛАС: Колико је наша јавност данас свјесна значаја и величине устанка из 1875, који је остао у сјени глорификовања других догађаја, иако је послужио као каписла која је довела до Првог свјетског рата и свега што је услиједило након њега?

ТЕШИЋ: Запостављеност тог устанка Срба у Босни и Херцеговини проистекла је из чињенице да је он почео као социјална револуција, која је прерасла у национални устанак српског народа са ове стране Дрине, као Први и Други српски устанак, због чега је добио неформални назив Трећи српски устанак. Главни разлог је национална нота, која је довела до идеје јединства српског народа са ове и оне стране Дрине, тај проглас устаника и проглашење кнеза Милана као вође свег српског народа, што је сметало комунистичкој идеји, а донекле и идеји југословенства у Краљевини Југославији, због чега је овај устанак на неки начин историја као наука "заборавила", иако се у њему крије сјеме, како борбе за национално ослобођење у Првом свјетском рату, тако и свих каснијих трагедија српског народа у 20. вијеку.

ГЛАС: Колико као народ и држава гајимо културу сјећања и чувамо успомену на претке? Да ли је то препуштено стихијским догађајима и личној иницијативи појединаца?

ТЕШИЋ: Код нас је култура сјећања козметичка ствар. Колико је година прошло од пробоја коридора 1992. године у протеклом рату те величанствене ратне акције у којој је више од милион људи спашено од хуманитарне катастрофе. Прошло је бише од 30 година, а Српска и даље нема документарни филм о томе. Немамо ни играни филм са тематиком из тог периода. И даље немамо играни филм о Другом свјетском рату код нас. Кривицу за то сносе, на првом мјесту, институције Српске, на другом моје колеге, које бјеже од националних тема. Онај ко се бави националним темама долази на удар различитих интересних струја, из властитих редова, из региона и Европе. Е сад ту бирате да ли имате храбрости да се бавите националним темама или немате. У властитом случају дилеме нема, мене искључиво интересују националне теме, то осјећам на емоционалном и умјетничком нивоу и то желим да радим.

ГЛАС: Ситуација у домаћој кинематографији направила је почетне кораке са мртве тачке, основан је Аудио-визуелни центар, имамо доста школованог и искусног кадара, али и даље се чека први озбиљан дугометражни играни филм са ознаком Република Српска?

ТЕШИЋ: Узрок за такво стање је комбинација недостатака добре воље и усмјеравања новца на погрешне ствари. Не будемо ли се ми бавили националним темама у филму, неко други ће се бавити њима и сервирати нам своје виђење наше историје, што се, нажалост, већ дешавало. Федерација БиХ је већ 1994. године, током рата основала "Сарајево филм фестивал", на којем се системски пласира једна верзија приче о рату у БиХ, по одређеној мантри о добрим и лошим момцима и већина филмова из ФБиХ, уз неколико изузетака, се бави ратном тематиком из одређеног националног угла. Док ми сједимо, ништа не радимо, осим спорадичних личних иницијатива,  са друге стране наш се новац улаже у промашене копродукцијске филмове са Србијом, који су нас приказали у горем свјетлу него што би неки непријатељ приказао. Не треба да будем мудар да схватим, када би понудио идеју о љубави два хомосексуалца, Србина и Бошњака, који се воле, а зли националисти им стају на пут, да би мени врата филмског свијета била отворена, то нису теме са којим се ја желим бавити, по цијену да се никад више не бавим филмом.

Жеље

ГЛАС: Када бисте, хипотетички речено, имали средства да снимате филм по сопственој жељи, којим би се он темама бавио?

ТЕШИЋ: Прије свега то би био ратни филм или ратна серија са темом нашег Одбрамбено-отаџбинског рата или са темом српског историје, која је златни рудник идеја и неиспричаних прича. Особа, која је мени фасцинантна личност за филм, јесте херцеговачки устаник из 19. вијека Лука Вукаловић, којег Турци нису могли обуздати и којег су звали "камелеон из крша", један прави герилац, нека српска верзија Панча Виље. Ту је личност Васе Пелагића, једног човјека фасцинантне биографије који је из црквених кругова стигао до социјализма и лијевих идеја, у које је истински вјеровао по цијену живота, чврст и стабилан до самог краја. Потом Радосав Грујић, човјек који је открио мошти цара Душана и чувао их својим тијелом од уништења током њемачког бомбардовања, који је захваљујући личном познанству са једним њемачким официром, иначе историчарем умјетности по струци, спасио реликвије фрушкогорских манастира од усташког уништења и пљачке, да би од стране комуниста био скрајнут и заборављен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.