Игор Бојовић пред извођење комада Крџа Брџа: Никад већи ТВ екрани и никад мањи јунаци
Како нисам био у прилици да пратим пробе, и мени ће свакако бити занимљиво данашње виђење овог комада и његово ново редитељско читање. Сигуран сам да је Александар Пејаковић очувао хумор који је, и у вријеме кад је текст написан, привлачио публику нудећи јој у подтексту и едукативни ниво.
Рекао је ово за "Глас Српске" признати српски драмски писац, драматург и сценариста Игор Бојовић по чијем тексту на сцени Дјечијег позоришта Републике Српске почиње да "дише" нови комад "Крџа Брџа" ("Свемиронична бајка") у режији Александра Пејаковића. Много упечатљивих мисли изашло је из пера Бојовића, једног од најплоднијих драмских писаца за дјецу и добитника највиших признања, а за наш лист говорио је о премијери у Бањалуци, радњи комада, стању у култури, вођењу културних институција...
* ГЛАС: Каква прича очекује најмлађе посјетиоце који дођу 12. новембра да погледају представу "Крџа Брџа" ("Свемиронична бајка")?
БОЈОВИЋ: Прије свега, надам се, забавна прича из времена кад су се појавили први компјутери. У вријеме када сам писао овај комад за дјецу он је имао и свој антиципаторски ниво који је указивао на пут живота од реалног ка виртуелном каквом су данашња дјеца, свакако, изложена.
* ГЛАС: Ово није први пут да се у Бањалуци поставља комад режиран по Вашем дјелу. На истој сцени гледали смо и причу о Петру Пану. Тада сте рекли да бајке нису писане само за 19. вијек, него за сва времена. Колики је изазов писати за дјецу у 21. вијеку, када су се појавили неки нови хероји и игрице, који су замијенили ластиш, кликере....
БОЈОВИЋ: Позориште, а посебно позориште за дјецу које његује бајку као основ свог репертоара, је посљедњи бастион културе који својом артифицијелном привлачношћу може одвојити најмлађу публику од погубних садржаја којима су путем интернета, телевизије, разних других медија, константно изложени. Звучаће апсурдно, али ми смо оваквим приступом, у временима кад је технологија одмакла толико да је не можемо контролисати, заправо једино у прилици да најмлађе из свијета виртуелне фантазмагорије враћамо у фантазмагорију реалности, то јест бајке која их заправо, својим архетипским ситуацијама учи животу, свим његовим љепотама, али и препрекама које, ма како страшно изгледале, могу бити превладане.
* ГЛАС: Шта је Вама најбитније да редитељ задржи у овој причи коју је заједно са глумцима оживио на сцени? Чиме сте се Ви водили док сте писали овај текст?
БОЈОВИЋ: Када сам писао комад, преда мном се отварао свијет непознатог који ми ни бајке нису могле појаснити, свијет виртуелне стварности који компјутери, иако бескрајно корисни, као пријетњу собом носе. Вјерујем да је Пејаковић препознао овај значењски ниво, бацајући на њега свјетло времена у којем данас живимо, те да је идејни ниво комада, заједно са сјајним и разиграним глумцима Дјечијег позоришта РС, кроз представу која је пред нама на духовит и пријемчив начин понудио публици.
* ГЛАС: Јесмо ли још као нација на том нивоу свијести да не допустимо да театар и све исконске умјетничке вриједности замијене ријалити програми?
БОЈОВИЋ: Хичкок дефинише драму као "живот из кога су искључени сви досадни моменти". По мојем мишљењу, ријалити програми нам нуде управо супротно од тога, све оно што би се у животу могло назвати "празним ходом". Вјерујем да је ова врста програма само тренд који неће још дуго трајати, те да ће се публика лако и брзо вратити класичним вриједностима и драмским дјелима која представљају сублимат, есенцију живота насупрот празњикавој свакодневици која нас са свих страна засипа кич програмима нудећи их као "линију лакшег отпора" као сублимат доброј филмској причи. Наши ТВ екрани су све већи, а јунаци постају све мањи људи. Не знам шта може бити занимљиво у томе да гледамо по цијелу ноћ како неко спава, храни се или задовољава своје примарне потребе. Оно што човјека издваја из животињског свијета јесте управо разум и зато вјерујем да ће оваквих програма бити све мање. Сигуран сам да је код публике већ дошло до одређене врсте засићења те да су им, свакако, пожељнији озбиљнији програмски садржаји. Без обзира на то што су дуже вријеме ријалитији разним телевизијама обезбјеђивали лаку и брзу зараду, времена се мијењају, те ће и они морати да их својом програмском шемом прате, ослушкујући, прије свега, потребу гледаоца од кога живе.
* ГЛАС: Годинама сте били на челу Позоришта лутака "Пинокио" у Земуну, а сада сте директор Позоришта "Бошко Буха" у Београду. Шта бисте издвојили као најбитније у чувању живота таквим установама?
БОЈОВИЋ: Управо ово о чему смо говорили, његовање репертоара који нас враћа и подсјећа на класичне вриједности због којих нам је живот подарен. Да није тако, вјероватно бисмо били шума Стриборова, лишена оног што сваког човјека чини занимљивим и другачијим на свој начин - разума. Што се финансија тиче, у позоришту никада није било лако, али она годинама, свуда гдје постоје људи који се њима посвећенички баве, као што је случај у Бањалуци, показују своју виталност дајући нам увијек много више од оног што добијају. Како Јован Ћирилов рече: "У позоришту је увек било 'никад горе', али увек на другачији начин". Радује ме чињеница да позоришни живот у Републици Српској наилази на разумијевање оних који његов опстанак чине могућим, свјесни чињенице да идентитет једној држави и њеном народу дају управо култура и умјетност.
Свечана новогодишња представа
У Дјечијем позоришту РС јуче је одржана прес-конференција у сусрет првом извођењу Бојовићевог комада. Директор театра Предраг Бјелошевић истакао је да му је изузетно задовољство што ће публика имати прилику да ужива у комаду двоструког добитника Стеријине награде.
- Ми сматрамо да је ова представа због своје духовитости, лакокрилости, и са доста музичких дионица, погодна за новогодишњу представу и ми ћемо је потенцирати у ДПРС као нашу свечану новогодишњу представу - рекао је Бјелошевић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
