Грујчић: Песници живе за вечност, политичари за тренутак

Тим поводом новинар Независних новина разговарао је са пјесником који је до сада написао 31 књигу у свим могућим књижевним жанровима.

НН: Књига "Руку на срце" садржи текстове написане у интервалу од 1982. до 2014. године. Овјенчана је наградом "Браћа Мицић". Досад сте добили петнаестак угледних награда. Како сте доживјели награду с именима оснивача зенитизма, авангардног књижевног покрета у првој половини двадесетог вијека?

ГРУЈИЧИЋ: Као велико изненађење и освежење моје стваралачке путање. Браћа Мицић, Љубомир и Бранислав, пореклом са Баније, светски су људи који су радили и живели у Прагу, Паризу, Београду, Љубљани и Загребу. Као песници и уметници, они су сматрали да је Балкан шести континент, да је потпуно другачији од Европе, да је потрошене капиларе Европе потребно прочистити, продувати и напунити управо балканском свежином, лепотом и оригиналношћу.

НН: Поријеклом сте из Босанске Крајине, из Поткозарја, а рођени сте у Панчеву. Од шесте до деветнаесте године живјели сте у Приједору, па се стицајем околности поново вратили у Србију, гдје сте остали и данас живите и радите...

ГРУЈИЧИЋ: Припадам оним песницима и писцима који имају "два завичаја". То је предност у матерњем језику и животу. Моји родитељи су у својој приватној ''осмој офанзиви" дошли у Војводину, провели ту осам година и вратили се у Босанску Крајину. Често кажем да су ме том својом путањом богато наградили и омогућили да имам шири поглед на живот и свет. Писао сам неке књиге ијекавицом, а неке екавицом.

НН: Као студент књижевности били сте главни и одговорни уредник листа "То јест". Часопис је био перспективан све до "инцидента" који се догодио уз Титову смрт, када су власти забраниле штампање због "сумњивих текстова". "То јест" убрзо је престао да излази, а Вама је неколико година укинута могућност да се запослите. Да ли је могуће поредити тадашње вријеме и цензуру, и данашње вријеме, гдје цензура скоро и не постоји, али су новчана улагања у сличне пројекте мања?

ГРУЈИЧИЋ: То је било време успаваног мира, личило је на то да су ратови превазиђена појава и да ћемо се из генерације у генерацију досађивати. Било је то време када су велике издавачке куће објављивале дјела талентованих младих песника заједно с афирмисанима. Но култ Титове личности створио је многобројене жбирове, преливоде, кетмане и конвертите, који су, као посебно негован слој друштва, одлично живели. Било је цензуре, али и полускривених места за објављивање слободне мисли. Понеки књижевни листови и часописи на махове су доносили полемичке и визионарске текстове. Поезија је ту највише имала шансе са својим алузивним и метафоричким говором. Било је и спаљиваних песничких књига, бесловесних судских процеса око тога шта је песник хтео да каже. Све у свему, могло се пролазити кроз идеолошку стрњику тога времена на таласима вере у самога себе. Све што ме је тада опекло данас сија као сунце у ризници мога искуства.

НН: Након гашења листа помишљали сте да одете из Новог Сада. Међутим, циклус Ваших пјесама, објављен на корицама београдских "Књижевних новина", промијенио је ситуацију. У награђеној књизи нисте открили о чему се конкретно ради. Могу ли наши читаоци ексклузивно сазнати детаље приче?

ГРУЈИЧИЋ: Објавио сам циклус сатиричних песама, међу којима је била и ''Животна'': ''Ја гољо,/ са свршеним студијем књижевности,/ Чауш, врдала, дијак,/ званични головрати певац,/ на појилу економске кризе,/ корачам с опасним песмама посластицама/ под пазухом./ Очекујем да ми беспослена жена/ роди прво дете:/ Цуцла је скупа,/ немам паре,/ немам кров,/ али све ће ти бити јасно/ када изван постеље/ будеш умирао, читаоче.'' Ова песма ме је, гле чуда, запослила, неко ју је прочитао, дубоко доживео и пружио ми руку спаса.

НН: Вама су предлагали да оснујете пјесничку партију наспрам постојећих странака. Како посматрате свет савремене демократије на локалном и свјетском плану?

ГРУЈИЧИЋ: На Балкану је демократија схваћена као прилика за оснивање политичких дружина за бизнис. У конкретној стварности, по правилу, власт узимају сасвим мале партије, које су нека врста предузећа за превару и пљачку народа, у коалицији с оним партијама које имају релативну већину. Тако се они, за које народ није у већинском проценту гласао, докопавају великих привилегија и озбиљних државних послова. То је балегарска карикатура са прањем здраве памети. То је велика обмана тзв. демократије на штету обичног човека. На светском плану, пак, демократија је утеривање ратова међу мале народе и државе, немилосна пљачка извора животне енергије. Али, свет је нађубрен неправдом и злом. Нема сумње да би једна песничка партија на светском плану и те како имала смисла, јер би њено живо чланство безрезервно било подржано од Хомера, Дантеа, Молијера, Пушкина, Његоша и других неумрлих великана људског духа и памети.

НН: Која је разлика између политичара и пјесника?

ГРУЈИЧИЋ: Данашњи политичари су надувани балони аморалног празноречја, а песници - пуна уста златних речи и духовног здравља. Политичар је расуто перје из јастучнице са балкона на десетом спрату, а песник је ''у башти сљезове боје" кошница мелема у миомирсима стиха за лек у свим временима. Политичари старе и умиру без дела, а песници се кроз године подмлађују и с једном једином антологијском песмом остају у матерњем језику да светле занавек. Дакле, политичари живе за тренутак, а песници за вечност. За разлику од добрих песника, по дневним политикантима нико не назива школске установе и улице. Кад песник нешто напише о политичарима, то живи до у бескрај, а оно што политичар каже о песнику топи се у истом дану као леденица с крова на сунцу. Велики српски есејиста Сретен Марић за политичаре је рекао да су они као ајкуле, приближе ти се изненада и одгризу бут или леђа, руку или главу, и нестану на крвавом трагу. Ајкула се треба клонити. По устима и очима им се види да нису добри људи.

НН: Као директор "Бранковог кола" угостили сте готово све значајније пјеснике, књижевнике и умјетнике свога доба и многе младе увели у књижевност објављивајући им књиге које су често биле и награђене. Дакле, посебно је изражена Ваша подршка младим талентима. Али Ви сте као млад пјесник, о томе пишете у новој књизи, доживјели да Вам старије колеге чак краду стихове?

ГРУЈИЧИЋ: Човек је богат онолико колико дарује другима. А књижевност је непрегледни врт разноликог цвећа и биља, којем никад не сметају нове латице и руже. Добродошао је сваки талентовани млади песник. Постоје и неталентовани писци који се домогну високих положаја у друштву и тада се, фрустрирани, свете сиромашним даровитим песницима, спречавају их, онеспокојавају, омаловажавају и уништавају. Ја сам прошао кроз голготу ''топлог зеца" буботака и модрица, у једној новосадској књижевној редакцији. И мени, и другим песницима, младим, али и старијима, живима и мртвима, нарочито страним ауторима, крадени су стихови и песме и улазили у вештачке реторте недаровитог и несрећног фарисеја. Са тим искуством, у висини молитвене заклетве, ја волим да помогнем, да откријем талентовано песничко име, да му пружим руку да објави прву књигу.

НН: Иако сте се окушали у свим књижевним жанровима, Ви сте прије свега пјесник, и то остварен, о Вашој поезији је много писано. Ваша селективна библиографија износи преко хиљаду јединица, од чега готово триста припада заступљености Ваших пјесама у антологијама...

ГРУЈИЧИЋ: Све дође на своје ако сте посвећени и трајете кроз време. И ја сам приредио "Антологију српске поезије (1847-2000)", у коју нисам уврстио своје песме. То ми је одличан аргумент за оне колеге и познанике које нисам унео у антологију, а који ме на разне начине подсећају да сам их заобишао. Никог ја нисам заобишао, ја сам правио антологију песника који су пропевали у српском језику. Онај ко није пропевао у матерњем језику, нема шта очекивати од превода на други. Ти преводи су лажни и трули.

Поезија је тешко преводива

НН: Најновија књига, избор из поезије "Неко ми узе реч" објављена је на македонском и српском језику. Ваше пјесме су, иначе, превођене на двадесетак свјетских језика. Имате ли представу о томе у којем језику се Ваша поезија најљепше "снашла"?

ГРУЈИЧИЋ: Поезија је тешко преводива на други језик. Она се остварује, пре свега, у матерњем језику и ту јој је свијено гнездо говора. Најбоље је кад је преводилац песник, он тада препевава с једног језика на други. У том смислу, у разним преводима мојих песама, можда су се оне најбоље снашле у руском језику, јер их је препевавало неколико песника у дугом приоду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.