“Град гријеха” унио визуелну и идејну револуцију: Злочин и казна у свијету без врлине

Почетком деведесетих, док се већина америчке стрип-продукције гушила у креативној безидејности Френк Милер, већ познати стрип-аутор страховите репутације, одлучио је још једном да покуша да направи нешто ново. Након импресивног растурања канона суперхеројског жанра, започетог са “Дердевилом” и “Ронином”, а настављеног епизодама Бетмена “Повратак тамног витеза” и “Година прва”, Милер није заспао на ловорикама успјеха. Корак даље у његовом раду започет стрипом “Тврдо кувано” (у сарадњи са Џефом Даром), комплетирањем посљедњих епизода серијала “Дугог опроштаја” (1991-1992) за издавача “Дарк хорс” претворио се у километарски бијег од остатка продукције стрипова.

На Милеров ред за реконструкцију дошао је крими-стрип, а већ са првом епизодом било је јасно да позванијег за ту дужност није било. Црно-бијела графика, одсуство колора, Милеров високостилизовани цртеж и мрачно-опора прича, донијели су му преко ноћи култни статус међу поклоницима девете умјетности. покренувши уз још пар аутора стрип у сасвим новом правцу. Милерово објашњење зашто је изабрао баш криминалистички жанр било је врло једноставно, али и крајње разумљиво, када се погледа крајни резултат.

- Нема ничег револуционарног у добром криминалистичком стрипу, али ако погледате шта се налази на киосцима данас, он нема конкуренцију - рекао је он и испоставило се да је био потпуно у праву.

“Град гријеха” био је револуционаран у базичности, како сценаристичкој, тако и графичкој, која је у свијету америчког стрипа којим је доминирало шаренило суперхеројских стрипова, одскакала у сваком погледу. Кренуло је од, за америчке појмове несхватљивог, игнорисања боје, преко ефектног црно-бијелог цртежа, филмске монтаже кадрова, до беспријекорне идејне стилизације, а све је искоришћено за стварање “прљавог епа” о улицама у Граду гријеха.

Инспирисан старим ноар филмовима, кримићима Рејмонда Чендлера, Џејмса Елроја, Леонарда Елмора, јапанским мангама и ноћним животом америчких мегалополиса, Милер је створио стрип у којем је главни јунак град Басин сити, познат као Град гријеха, мјесто без реда и морала, у којем влада закон јачег.

- Дуго сам био фанатик старих криминалистичких филмова, сви ти Кегнијеви и Богартови филмови. Свидјело ми се какав је морал у тим причама. Оне су све о исправном и погрешном. У “Граду гријеха” све се приче дешавају у свијету гдје је врлина ријеткост, као у пјесми “Ролингстонса”, гдје је сваки полицајац криминалац, а сви грешници свеци. Желио сам да то буде свијет ван равнотеже, у којем врлину дефинишу појединци у тешким ситуацијама, а не осјећај доброте, који је вођен неким божанским кодексом стрипа - казао је Милер.

Мрачним улицама Милервог града препуним насиља крећу се једнако мрачни ликови, као што су улични разбијач Марв у мисији освете једине жене која га је вољела, разочарани полицајац Хартиган, стриптизета анђеоског изгледа Ненси, сурови криминалци, сулуде психопате, сексепилне проститутке, губитници свих фела, читава гомила ноћних ликова који нестају са улица појавом дневног свјетла. Њихов је покретач гријех, да ли као извор зараде, повод за њихово кажњавање или као мотив искупљења, свеједно је, он је централни мотив свих прича. Свака прича је стварно прича, боље речено комплетне књиге и филмови смјештени су на табле стрипа, а вјештином његовог аутора претворени су у ријетко виђено јединство слике и ријечи.

Сажет и огољен цртеж савршено прави подлогу за убитачне шлагворте и дијалоге главних ликова, пуцајући директно у читаоца. Визуелно стрип је разбијао занатске конвенције и правила, посебно у коришћењу сјене и оштре позадине за ликове. Црна и бијела су једине боје већину времена, са изузетком црвене, жуте, плаве и ружичасте, које се ограничено користе у неким причама да би се скренула пажња на одређене ликове и додатно потцртали њихови карактери.

Познати српски стрип-теоретичар и аутор Зоран Стефановић, пишући о Милеру у свом есеју “На каучу америчког Хомера”, каже да је Град гријеха био врхунац нових путева како за Милера, тако и за стрип деведесетих од сценарија до цртежа.

- Брутална убиства, психопатологија, социјалне дилеме у сценарију, а у цртежу једна крајња слобода и аутентична сировост, где је Милер себи дозвољавао да сваки час ради табле са по једном сликом, а на њој 90 одсто мрак. Некадашњи “безнадежни цртач” је овде показао фантастично графичко умеће у визуелном приповедању - рекао је Стефановић.

Сам стрип након оригиналне серије објављене у пет књига до 1997. године добио је двије колекције кратких прича те бројне репринте у виду специјалних колекција, како у тврдом тако и меком повезу, десетине превода на бројне свјетске језике, укључујући и српски, а уз додатни успјех филмске адаптације постао је у протеклих 30 година један од најпознатијих и најутицајнијих стрипова у историји. Да буде боље, ове године службено је објављено да Милер покреће компанију за издавање стрипова “ФМП”, а један од његових почетних доприноса је вестерн прича смјештена у прошлост Басин ситија, под називом “Град гријеха 1858”. Укратко, добро дошао кући, Френк.

Филм

Филмска адаптација “Града гријеха”, коју су заједно режирали Роберт Родригез и Франк Милер (уз гостовање Квентина Тарантина), објављена је 2005. године и такође је стекла култни статус. Сценарио су потписали Родригез и Милер, а филм је са жељом да што вјерније ухвати атмосферу стрипа снимљен специјалном дигиталном техником, тзв. дигитал баклот стилом, мјешавином класичног снимања и дигиталне анимације. У филму су играли: Мики Рурк, Брус Вилис, Џесика Алба, Клајв Овен, Розарио Давсон, Бенисио дел Торо, Кејт Босворт, Стив Бушеми, Џош Хартнет, Кристофер Вокен и Елаја Вуд. Адаптација је имала буџет од 40, а зарадила 150 милиона долара, уз добре критике. Наставак филма “Град гријеха: Убиства вриједна” објављен је 2014. уз доста слабији резултат, али и квалитет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.