Горан Врачар, добитник награде "Растко Петровић", за "Глас Српске": Поплава новопечених писаца довела књижевност до дна
Претпостављам да је и у доба Растка Петровића, као и данас, било јако тешко показати и доказати књижевни квалитет. Потребно је много рада, одрицања, па и борбе с вјетрењачама да би један књижевник успио да се издигне изнад свакодневног блата и устајале жабокречине у којој живи и ради. Најмање разумијевања увијек имају они који заиста покушавају да оставе квалитетан траг у књижевности, а највише шансе за то имају миљеници режима, власти или неке од партија којима неко из нашег миљеа, при томе мислим на људе који се баве писаном ријечју, погодује у одређеном тренутку.
Рекао је ово за "Глас Српске" књижевник Горан Врачар из Источног Сарајева, добитник награде "Растко Петровић" за 2019. годину, коју додјељује Матица исељеника и Срба у региону.
ГЛАС: Шта за Вас значи ово признање које носи име значајног писца и аутора квалитетних дјела?
ВРАЧАР: Признање, односно награда, долази у години у којој сам успио да пробијем баријере "непостојеће" али врло чврсте књижевне границе на Дрини, те да наступам и своје стихове говорим у Србији и у Црној Гори и покажем да и у Републици Српској постоје књижевници вриједни поштовања. Нажалост, ни књижевност није поштеђена разних подјела, а кад на то додате огроман утицај сујете, добићете много малих, затворених средина, које шкрто чувају своју територију не обазирући се на квалитет "оних других".
ГЛАС: Награђена књига, збирка пјесама, носи назив "Исповест лудака". Шта је било инспирација за овај наслов?
ВРАЧАР: Збирка је добила наслов по пјесми за коју сам некада давно добио награду Задужбине "Јован Дучић" из Требиња, а говори о свој узалудности и бесмислености рата. То је оно општенародно весеље које нас је направило глупим, болесним и лудима, али пошто смо сви мање-више подједнако оштећени, изгледамо једни другима нормални. Срећом или несрећом, сви ми ријетко напуштамо средине у којима живимо и радимо, па и не примјећујемо степен оштећења, а захваљујући медијима који нас свакодневно бомбардују политиком и кризама, наше шансе да изађемо из мрака равне су нули. Неки нови клинци можда успију да се отму, али се бојим да ће, чим мало рашире крила, полетјети одавде без икакве жеље да се икада врате.
ГЛАС: До сада сте објавили један роман, поетске приче и романе. Да ли су данас друштвене мреже најбоље мјесто гдје писац може да представи своје стваралаштво?
ВРАЧАР: Друштвене мреже су искорак у свијет који у знатној мјери помаже да се изађе из анонимности, али иза тога мора да постоји рад и квалитет. Поплава новопечених квазиумјетника, пјесника и писаца, блогера, полуписмених и полупаметних стваралаца, те могућност да свако штампа и издаје шта хоће, довела нас је до тога да је књижевност дотакла само дно. При томе бјесомучно величамо све што долази из иностранства, што је већ прешло у навику и тиме додатно уништавамо оно чиме Република Српска располаже. Телевизијске куће, па чак и државни медији, без икаквог проблема промовишу у пјесника некога ко је продао двије овце па о свом трошку издао књигу унутар чијих корица се могу наћи само шкработине након чијег ишчитавања човјек може само да уздахне "жали Боже папира". На тај начин срозавамо ионако срозан углед књижевника у нашем друштву. Потом однос Бањалуке према остатку Републике Српске додатно усложњава ситуацију јер је нама из остатка наше драге Републике теже организовати књижевно вече у Бањалуци него у Београду.
ГЛАС: Гдје је мјесто поезије у 21. вијеку?
ВРАЧАР: Поезија је преживјела многе ударе и преживјеће и ову кризу у којој се сада налази, али је за то неопходно да се пјесници приближе народу, те да пишу и говоре разумљивим језиком. Модерна поезија, не знам како бих је другачије назвао, модерна је само по томе што је неразумљива, па се читалац, зато што не разумије написано, пита да ли је пјесник препаметан или ненормалан. У сваком случају одустаје од читања. Модерне пјеснике хвале модерни критичари који једини разумију "шта је пјесник хтио да каже", па се круг поштовалаца писане ријечи смањује, а отпор према књижевности и књижевницима уопште бива све већи. Нико није већи од народа и нико нема право да се поставља изнад, поготово што се тада углавном ради о неквалитету запакованом у безличне фразе које имају за улогу показати да је пјесник биће са друге планете. Пиши српски и говори српски да те читав свијет разумије.
Лауреати
Књижевну награду "Растко Петровић"за 2019. годину, осим Горана Врачара, добили су Иво Мунћан из Темишвара (Румунија) за животно дјело, Илија Шаула из Вест Честера (САД) за роман "Мидар" и Силвија Оташевић из Мајамија (САД) за дјечију књигу "Олимпијски сан".
Матица исељеника и Срба у региону награду "Растко Петровић" додјељује од 1996. године, у три категорије, за животно дјело и за најбоље прозно и поетско дјело у претходној години, за српске ствараоце који живе и раде у иностранству. Од ове године додјељује се и награда за ствараоце који пишу за дјецу и младе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
