Горан Митровић, сликар, за “Глас Српске”: Када сликам живот, тај живот се буди у мени

Рекао је ово за “Глас Српске” сликар Горан Митровић, говорећи о почецима свог умјетничког пута на којем је створио надреалистичка дјела у којима су саткани читави, велики и мали свјетови. Дио његовог опуса недавно је био представљен у Београду на изложби “Сновиђења”.

- То су почеци, који су мени давали основу да ја полако, сазревајући, стварам своју визију, идеју, саживљавам се са својим сликарством и то повезујем са светом у којем живим. Како сам отишао на академију у Сарајево, па у Нови Са­д, то је сазрело и тада је створена идеја - додаје он.

ГЛАС: Како настају такви свјетови и како тече пут од идеје до креације?

МИТРОВИЋ: Све оно што сам ја сликао су били предмети с којима сам ја живео. Ту су били разни предмети, старе шерпе, али и животиње, као што су коњи. И ја сам схватио да заправо не треба да сликам неке Њујорке и градове у којима никада нисам био, него да сликам оно што живим сваки дан. Почињући то да сликам, схватио сам да, рецимо, страшила која сам виђао у њивама нису страшила, него да могу да буду симболи људи, особе које носе идентитет или особе које немају идентитет. Постављањем тих питања, ви почињете да повезујете, а то је надоградња постанка и схватите да то страшило, које носи гардеробу од тог претка неког који је ту живео, да оно и призива добре силе и да се ту ствара магија коју ми не можемо да схватимо. И тако, слика за сликом - настао је један свет. После је свет из њиве одлетио мало, преселио се на другу страну, па су настајале летелице. Оне симболишу слетање у духовни свет и представљају одвајање од земаљског и потрагу за сновима, трагањима, унутрашњим истраживањима и путовањима које имам у себи.

ГЛАС: Предмети из дјетињства су на неки начин сјећања смјештена у дјела. Јесу ли она створила радосну фантастику, како је то описао Дејан Ђорић? И шта је инспирисало настанак дјела тамнијих тонова?

МИТРОВИЋ: Он мене прати од почетка сликања које је у периоду деведесетих година, суровог ратишта код нас, доживело промене. Ја нисам могао у време када је био рат у Босни, када се живело јако тешко, када је наш народ крварио и патио, да сликам слике с ведрим небом. Нисам осећао то у себи, јер сам осећао унутрашњу горчину и тугу за људима. Сликао сам сеобе, битке и сличне ствари које су тињале у мени и тражиле да посведоче о времену у којем смо живели. Тада смо живели у стрепњи, сеобама и биткама. Људи су одлазили са својих огњишта. На сликама битака нисам сликао ни плаве ни црвене, јер су сви били слични у тим борбама једних против других. “Сенке злих времена” објашњавале су злу енергију међу тим фигурама које су симболизовали људи.

ГЛАС: “Сенке злих времена” је назив за неколико слика. Да ли је сјенка икад напустила зла времена или се вјечно враћа?

МИТРОВИЋ: Никад немам циклус који се завршава. Циклуси и мотиви које сам сликао се повремено враћају, као и сам човек. Увек имамо дијалоге сами са собом, стрепње које нам времена доносе пред собом, тако да се стварају слике које имају лепе и радосне мотиве, а онда слике које имају мотиве везане за сенке злих времена, стратишта. Ту су и слике помало библијског типа, где је приказан однос човека и вечности, однос човека и Бога, потреба човека за преобраћењем у духовни свет.

ГЛАС: Панонско вјенчање је једна од цјелина која обухвата више радова. Осим симбола радости, на дјелима поново превладавају тамнији тонови. Да ли је то нека порука коначности, која је као тамни вео увијек ту присутна?

МИТРОВИЋ: Слике венчања су настајале баш у периоду деведесетих година, када се назирао крај, када сам имао потребу да створим весеље. Фигуре које сам сликао са инструментима постајале су музичари, и то је стварало причу која је постајала прича о младој, младожењи и венчању. Појава жене у белом с кишобраном, била је симбол чистоте. Црвена боја на сликама симболизовала је борбу против зла. Венчања су била нешто што ми је увек давало наду у нови живот и идеју живота коју сам желео да се у сликама појави. Самим тим, када сликам живот, тај живот се буди у мени. Имам осећај да тај нови живот дајем и мојим љубитељима уметности, који опет пронађу неку нову радост у том венчању или на неким другим сликама.

ГЛАС: Ко су заборављени путници, чувари и музичари на сликама?

МИТРОВИЋ: У сликама не желим увек да будем потпуно јасан, желим да будем двосмислен, да би посматрач могао да ствара свој свет, јер сви ми имамо другачију грађу психе. Свако од нас жели да види нешто друго. Ја увек то на радовима постављам двосмислено, тросмислено, да пустим да се у човеку самом ствара његова идеја, да та слика дише, не да буде крута и да буде превише. Музичари или гласници имају симболику људи који преносе глас, песму, историју, добру реч и нешто што ће донети наду и радост овоме свету. Путници су они који трагају за новим светом, духовним, трагају за својим местима где би нашли и пронашли себе, трагају за оним са собом, оним што су сами прошли.

ГЛАС: И шта су њихови градови и светилишта?

МИТРОВИЋ: Градови су места у које они путују, то је оно што носимо у себи, где смо били, где желимо да будемо и где замишљамо светове у које желимо да одемо, да живимо, да се духовно напунимо и за које бисмо желели да нама припадају. А светилишта су места где човек тражи да се преобрати, да напуни душу. То су асоцијације на градове који подсјећају на цркве и манастире.

ГЛАС: Како посматрате умјетност која данас настаје око нас? Шта је њена вриједност и шта може да буде у будућности?

МИТРОВИЋ: Ми смо имали прилике да у музејима гледамо ствараоце који су раније стварали. И гледајући њихове слике, предмете и људе које су сликали, учио сам да су они сликали свет у којем су живели. Сликали су традицију, културу, ношњу, обичаје, њихову веру, религију, сликали су пределе. Кроз те слике могли смо увек да претпоставимо како је изгледао средњи век, 16. или 17. век. Другачије је изгледала уметност Холандије, где је сликао Рембрант или уметност Италије у којој су стварали Тицијан, Леонардо и други. Ви ту видите разлику у култури, у облачењу, у размишљању. То је тада стварало слику уметности. Уметника који је проживљавао простор и време у којем је живео и тако је бележио. И онда се тачно препознаје да је то уметник из тог периода, који је сведочио о времену у којем се налази. Након неких периода, дошли смо до модерне и глобализма где ви више не препознајете уметност и много тога што је тада било могуће познати. То је у мени увек стварало горчину, да ми постанемо униформа, да треба да сликамо коцке и коцкице и различите форме које теже да буду део моде. Ја нисам могао да стварам тако. Многи уметници у другим медијима нису желели да буду део тога и онда су ме они охрабрили да имам свој филм и идем својим путем. Не треба да припадамо клишеима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.