Годишњица смрти Бранка Ћопића
Један од најпопуларнијих српских и југословенских писаца Бранко Ћопић напустио је овај свијет скоком са Бранковог моста у Београду прије три деценије, 26. марта 1984. године.
Ћопић је аутор изузетне популарности, необично плодан, са, за наше прилике, невјероватним тиражима. Притом, његова дјела су преведена и објављена на више од 30 језика широм свијета.
Прву књижевну награду је добио 1938. од Академије седам умјетности за кратку причу, затим Ракићеву награду идуће године, потом награду Српске краљевске академије 1940. године.
Његошеву награду добио је 1972. за антологијску збирку приповедака ''Башта сљезове боје''. Ћопић је ту књигу објавио 1970. године. Добитник је и Награде АВНОЈ-а, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман "Не тугуј, бронзана стражо"".
Од 1968.године био је члан САНУ. Рођен је 1. јануара 1915. у Хашанима код Босанске Крупе, данас Федерација БиХ.
"Рођен сам почетком Првог свјетског рата. У то исто вријеме мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили уствари један поред другога. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре и чуо прве ратне приче", описивао је Ћопић атмосферу његовог дјетињства.
Нижу гимназију је завршио у Бихаћу а учитељску школу је похађао у Сарајеву, Бањалуци и Карловцу. Постоји локално предање, према којем је он, наводно, био прво дијете у његовом крају које је име добило по пјеснику Бранку Радичевићу.
Философију и педагогију дипомирао је у Београду 1940. године. У то вријеме објављивао је кратке приче у "Политици"". Напад на Југославију 1941. године, затекао га је на одслужењу војног рока у Марибору, да би се убрзо потом у родној Крајини у љето те 1941. прикључио устаницима партизанима.
Релативно брзо постао је политички комесар, у исто вријеме и дописник партизанских листова бањалучког "Гласа"" и "Борбе"". Писао је скечеве, позоришне представе.
У Београду је послије рата био главни уредник листа "Пионир"", а потом професионални писац. "Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности", рекао је он.
Очигледно, писањем бајковитих прича о дјетињству и рату бранио је и самог себе од стварности у којој му је бивало све тесније и тамније.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
