Глумица Слађана Зрнић за Глас Српске: Човјеку треба мир и срце које пумпа наду

Александра Маџар
Глумица Слађана Зрнић за Глас Српске: Човјеку треба мир и срце које пумпа наду

Бањалука - Врели љетњи дани обично унесу хладноћу на рубрике културе у новинама, ако не рачунамо концерте и манифестације на отвореном, већина културних институција накратко прави паузу, затвара своја врата за публику, а отвара врата маште и ради на новим представама, изложбама, промоцијама, како би већ пред крај љета посјетиоци могли уживати у њима.

Међутим, беспријекорним владањем сценом на фестивалу "Гола месечина" у Скопљу, гдје је отпутовао ансамбл Народног позоришта РС са комадом "Ожалошћена породица" глумица Слађана Зрнић разбила је ту монотонију. Вијест да јој је жири за улогу Нушићеве Гине у адаптацији Николе Пејаковића додијелио признање за најбољу глумицу била је идеалан повод за разговор са Зрнићевом.

* ГЛАС: У Вашој глумачкој каријери било је много признања. Најновије стиже из Скопља. Сигурна сам да сва она пуно значе, али вјерујем да постоје нијансе које праве разлику међу наградама. Шта бисте издвојили у овом случају?

ЗРНИЋ: Глумац, прије свега, игра за публику и највећа награда је када схваташ да публика воли представу. То је случај са представом "Ожалошћена породица", коју је режирао и адаптирао Коља Пејаковић. То су оне представе у којој сваки актер врло добро зна шта ради и поиграва се са ликом и ситуацијом. Ми се ту толико добро надопуњујемо да велико узбуђење влада док је играмо. Прибојавали смо се језичке баријере у Скопљу и то што играмо на отвореном, јер је ово интимнијег карактера, али сви страхови су пали у воду када смо схватили да шест стотина људи прати без икаквог напора, ужива и смије се и реагује на истим мјестима као у Бањалуци. То је доказ да представа апсолутно кореспондира са тренутком у којем живимо. Први пут сам била Скопљу, први пут играла у Скопљу, Македонији и феноменално су нас прихватили. Велики је фестивал. Тако да могу да кажем да ми је ово једна од дражих награда, јер нас нису познавали, препустили су се нашем умијећу и оцијенили да ја треба да добијем награду, а одговорно тврдим да у овој представи и остали глумци савршено играју.

* ГЛАС: Не можемо не споменути и лик Гине. Шта Вам је био највећи изазов у раду на овој улози?

ЗРНИЋ: Изазов је био велики, јер по Нушићу лик Гине није толико значајан. Велики удио у томе има редитељ, јер је адаптирајући текст укинуо лик Сарке и реплике додијелио Симки и Гини. Тако да смо постали мотори представе. Адаптација је прилично смјела и ми смо прије неколико година на Стеријином позорју у Новом Саду добили специјалну награду за ову представу, управо из тог разлога. Играње Нушића смо довели на неки други ниво. Играмо је као истинску драму, ништа нас не дефинише да играмо комедију. Наши карактери, а самим тим и лик Гине, су постали стварни ликови, од крви и меса. Јадни у својој агресивној борби да дођу до насљедства. Играмо сурово, реалистично, али како је Нушић геније, резултат је да је публици заиста смијешно колико су ти ликови јадни, смијешни и колико се и публика препознаје. Данас цијели дан размишљам да ли је икад иједна глумица добила награду за лик Гине, јер она у интегралном тексту нема домете које смо ми направили у овој нашој "Нажаленој фамилији".

* ГЛАС: У посљедње вријеме ансамбл Народног позоришта РС имао је доста гостовања у иностранству. Да ли публика у било ком граду има исте реакције?

ЗРНИЋ: Најчешће да. Имамо одличне представе, играли смо у Француској и тек нам се тамо потврдило да ми умијемо да испричамо причу. Неке представе су и боље прихваћене него на домаћем терену. Када идемо у веће центре, како смо мали град, публика не очекује ту врсту квалитета и пријатно се изненади и препусти. Овације најчешће доживимо у другом граду.

* ГЛАС: Како Ви видите и живите стање у култури у Републици Српској?

ЗРНИЋ: Тешко питање за овако лијеп повод. Покушаћу да будем кратка и јасна. У културу се не улаже. Ствара се нека платформа такозваних пројеката и онда обични читалац има утисак да се улаже у културу, јер постоје разни аматерски фестивали од фолклора па све до театара, разних концерата, манифестација који се финансирају. Немам ништа против аматерског у култури, али гдје је озбиљан новац за прави професионални развој, филхармонију, филм, издаваштво. Ко су људи који одређују шта је квалитет? Образовани, талентовани и квалитетни људи се повлаче, јер не могу да се такмиче са том врстом наметљивости. Гдје је план за сљедећих десет година. Македонија је реновирала сва позоришта, направила нова. У Француској су игралишта за дјецу умјетничка ремек-дјела. Код нас све нешто без плана, стихијски, офрље... Шта ће бити са нашим младим глумцима, музичарима, сликарима?

* ГЛАС: Недостаје улагања, али недостаје и критике?

ЗРНИЋ: Наравно, не само глумцима, већ свима у култури. Бити критичар и писати критику неког дјела је велики и озбиљан посао. Поред тога што је неопходно знање из области о којој пише потребно је да буде и неко ко конструктивно помаже да дјело постаје боље. Сигурна сам да постоје људи у овом нашем граду који то знају и умију, али бојим се да су се ти људи повукли, јер не могу да се такмиче са самозваним, површним, необразованим и зашто не рећи, непристојним "критичарима", поготово са персонама на социјалним мрежама. Интернет нам је омогућио да свако може да каже шта хоће без икаквог размишљања о томе каквог ће та написана ријеч имати утицаја. Има, наравно, и оних који, тако бар ја мислим, претјерано хвале све и свашта мислећи да чине добро... ма не знам шта ми је горе.

* ГЛАС: Интернет нам је дао много тога негативног и позитивног и то нам је, ваљда, свима познато, али сигурна сам да је љепша она прича о томе шта је то најснажније глума дала Вама за све ове године?

ЗРНИЋ: Одлично питање. Дала ми је образовање и научила ме како да учим још више, обуздавању страха и несигурности, дружењу, размјени мисли. Упознала сам много паметних и добрих људи. Глумачки пут је трновит, болан, поготово пут глумице, али вриједи свака туга, суза, страх... Глума ми је дала могућност да говорим лијепе и паметне реченице неких јако паметних људи као да су моје. Дала ми је могућност да утичем на људско биће и да га мијењам па макар на сат и по колико траје представа.

Постулати у животу и послу

* ГЛАС: Да ли је чисто срце највише што можемо пожељети у времену у којем живимо?

ЗРНИЋ: Морамо се трудити да његујемо своје срце. Ако га је захватила мржња, морамо да је се ослободимо, ако га је обухватила туга, морамо да је претворимо у срећу. Срце се храни љубављу. Човјеку треба мир и срце које пумпа наду. То су постулати којима се ја водим у животу и послу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана