Глумац, музичар и писац Раде Шербеџија за Глас Српске: Крлежа ми је тестаментом оставио шешир

Рекао је то у интервјуу "Гласу Српске" Раде Шербеџија, умјетник импресивне биографије, први југословенски глумац који је освојио Холивуд, музичар, писац који и даље ствара у фуриозном темпу, без предаха и одмора.

* ГЛАС: Како сте се докопали шешира легендарног Мирослава Крлеже?

ШЕРБЕЏИЈА: Нисам се ја докопао шешира, него о томе посебно говори једна мала прича о Мирославу Крлежи и о томе како је у свему био посебан. Био сам млад глумац када ме је Крлежа звао код себе да се упознамо. Дружећи се често, након упознавања, једном ме је питао шта желим да ми остави када умре. Након кратке препирке о стању његове имовине, рекао сам му да ми остави свој борсалино. Питао ме је зашто баш шешир. Рекао сам му да када умре желим који пут недјељом да прошетам са шеширом по Тргу Републике у Загребу. У једном тренутку је застао и нека му је сјета прошла кроз очи, јер је он видио тај дан. Након три године је умро, а ја сам потпуно заборавио на то. Послије неколико мјесеци доктор Бранишић, који је био главни у рјешавању тестамента који је Крлежа написао, јавио ми је да сам добио његов шешир.

* ГЛАС: На концерту у Лисинском гост Вам је био Арсен Дедић. Занимљиво је да је већи дио концерта Арсен пјевао, док сте Ви слушали?

ШЕРБЕЏИЈА: Јесте, он је пристао да буде гост у Лисинском на мом концерту и у једном тренутку ме је питао шта желим да пјева. Рекао сам му да пјева шта хоће и колико хоће. Он је дошао на пробу и рекао да ће отпјевати 12 пјесама. Мој бенд се почео смијати и рекли су му да је то, ипак, мој концерт. Арсен је онда казао да он може и више, ако треба, на шта сам му казао да слободно отпјева 12, али је он на крају отпјевао 16 пјесама. Пустио сам га да пјева као да сам осјећао да је то његов посљедњи концерт. У ствари, то је био једноставно неки праведан распоред ствари, јер сам ја, ипак, био његов ученик. Посебно сам поносан што сам то учинио, намјерно кратећи своје пјесме, слушајући њега и пуштајући га да он у ствари води цијели концерт. Претворио сам се у то што сам био цијели живот, један слушач и обожавалац великог пјесника - Арсена Дедића.

* ГЛАС: Изградили сте богату каријеру у позоришту, филму и музици. Гдје је мјесто умјетности данас и да ли се ишта значајно промијенило?

ШЕРБЕЏИЈА: Мислим да је то увијек исто у свим временима. Када погледате Шекспира и Молијера, те највеће драмске писце, из њихових дјела се види да су били оштри, да се жале на вријеме у којем живе, да су имали проблема са влашћу, принчевима и онима од којих зависе и тако је увијек. Наравно, ми сада говоримо да је тренутно ово најгоре вријеме за умјетност на овим просторима, а било је и горих, сигуран сам. Упоређујући са оним временима када сам ја био млад, морам рећи да је оно вријеме било боље за умјетност. Можда смо имали више разумијевања, а било је и више новца.

* ГЛАС: Покренули сте студиј глума, медиј и култура у Ријеци?

ШЕРБЕЏИЈА: Обећали су ми да ће ми направити само студијско позориште, али једноставно нема новца. И због тога ми је тешко, јер немам довољно добар простор да глумци у њему могу вјежбати и радити, али шта се може, човјек се мора помирити с тим.

Новак Ђоковић

* ГЛАС: Често се дружите са Новаком Ђоковићем, чак сте га добили у пингпонгу. Какво имате мишљење о Новаку Ђоковићу?

ШЕРБЕЏИЈА: Можда сам га добио у тих неколико поена које смо играли. То је било на Индијан Велсу и он је у финалу изгубио од Надала. Тамо смо се дружили мој пријатељ Влада Велаковић, ја и Горан Бубањ, који је некад био Новаков тренер када је он био мали. Страшно сам поносан што имамо таквог младића који је један невјероватан човјек. Добро га познајем и дружимо се. Он долази код мене у Америку, а долазио ми је на Брионе, гдје сам га научио да игра балоте (боћање). Новак је посебан човјек, има паметну главу, исправно срце, дивну душу и понос свог народа српског, али исто тако има дивно осјећање према другим људима у бившој Југославији и људима у свијету. То је нешто на шта сви морамо бити поносни.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.