Глумац Иван Бекјарев за Глас Српске: Сви смо постали сумњива лица

Овако се велики српски глумац Иван Бекјарев осврнуо на режију представе "Сумњиво лице" Бранислава Нушића, која је премијерно изведена 26. марта у Центру "Сава" у Београду. Бекјарев, који је са једнаким жаром улазио под кожу ликовима на позоришним даскама, али и пред свјетлима камере ових дана поносно слави трећег "Златног ћурана", највеће признање "Дана комедије" у Јагодини.

- Овај је најзначајнији, јер је за животно дјело, а прва два су била за улоге. Доживео сам јако лепе ствари после доделе ове награде. Посебно су ме медији испратили на позитиван начин и указали ми велико поштовање. Добивши ово признање схватио сам да све што сам радио има одјека. Пошто сам се некада мало бавио и новинарством, желео сам да испоштујем све медије који су са мном контактирали после уручења награде - искрен је Бекјарев.

Није одушевљен третманом који култура има у Србији, али има и приједлог како се то може поправити.

- Навијам за то да свако село има свој позоришни фестивал. Култура никада није била у горем стању него данас и никада се мање пара из разних буџета није издвајало за уметност. Али за фестивале се неки новац одваја, па култура бар на тај начин може да дође до људи - каже глумац, који је прву филмску ролу имао 1967. године у филму "Боксери иду у рај". Ипак, шира публика упознала га је по улогама у телевизијским серијама "Бањица" и "Бољи живот".

- Имао сам срећу да у размаку од три године снимим две веома популарне серије. "Бањица" је била озбиљна драмска серија, а онда је дошао хумористични "Бољи живот". Задовољио сам принцип да не будем глумац једне улоге него да са подједнаким успехом играм у свим жанровима. Трајање је у нашем послу најважније, а не пролазна популарност и успех - сматра Бекјарев, који и данас игра са једнаким полетом.

Прошле године обиљежио је пет деценије бављења глумом, а заједно са Светланом Бојковић 1968. ушао је на врата Југословенског драмског позоришта, гдје их је дочекао чувени Бојан Ступица.

- То је било бајковито време, јер смо моје колеге и ја тада словиле, па чак и до дана данашњег (иако смо сви пензионери) за Бојанове бебе. Ступица је био визионар, направио је тај рез, смену генерација у Југословенском драмском позоришту, које је било најбоље не само у Југославији него и у Европи - присјећа се глумац.

Признаје да је имао привилегију да учи од правих зналаца позоришне умјетности.

- Срећан сам што сам дошао у такво позориште које је имало великане као што су били Бранко Плеша, Стево Жигон... Сви ми млади глумци који смо тада стигли имали смо практично још једну школу глуме - прича Бекјарев.

Са "Сумњивим лицем" Бекјарев се сретао и раније, а посебно памти телевизијску верзију из 1990. године, када је тумачио Јеротија Пантића.

- То је била једна од мојих најбољих телевизијских улога. Серије се памте, али у драмама ми увек остављамо много више трага. Јеротија сам играо и у позоришту у Крушевцу. Много волим и ценим Нушића и сматрам га генијалним писцем. Као професор на Академији обавезно сам са студентима радио целовечерњу представу по његовим текстовима - прича глумац, који у новој позоришној верзији игра Жику.

Признаје да није много упућен у позоришни живот Републике Српске, али каже да ће се радо одазвати позиву за гостовање са својом новом представом.

Страх од велике сале

- Имао сам утисак да су сви дошли на премијеру "Сумњивог лица" да нас дочекају на нож, али су из сале изашли одушевљени. Признајем да сам се бојао те велике сале. Представа је баш одјекнула, добили смо огромне аплаузе. Већ имамо позиве за гостовања и ван Србије - каже Иван Бекјарев.

Политичари и позориште

- Не знам колико позориште може да мења, али сам сигуран да оплемењује свет. Али то наши политичари неће никада схватити, јер стално смањују буџете за културу, заборављајући да она даје народу оно што се никаквим новцем не може надоместити - сматра Иван Бекјарев.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.