Глумац Бранислав Трифуновић за Глас Српске: Нечињење је можда највећи гријех овог времена
Бањалука - Што се више људи буду сусретали са тим паралелним наметнутим животом то ће брже и схватити колико им је сва та конзумација друштвених мрежа и телевизије у ствари само замена за реалан живот, који им негде шкрипи и увек је замена за то управо љубав.
Почео је причу за "Глас Српске" познати глумац Бранислав Трифуновић, коментаришући вријеме ријалити живота и друштвених мрежа, гдје се у већини случајева види само празнина, таштина, самољубље. Трифуновић у Бањалуку стиже са групом младих глумаца из Новог Пазара, који ће 7. маја на великој сцени извести комад "Бетон махала". Представу, која говори проблемима младих, те отвара и политичка и религијска питања, носећи у себи суштинску поруку јединствености снаге љубави, глумац је режирао заједно са Рифатом Рифатовићем. Склопљена из занимљивих прича осам актера, послије успјешне премијере 2015. године била је забрањена, а један од повода за напад на "Бетон махалу" био је и тај што се глумица Бошњакиња која игра Српкињу крсти на сцени. Можда баш из ових разлога организатори фестивала "Живјети слободно", који се одржава у част Међународном дану побједе над фашизмом, уврстили су у овогодишњи програм манифестације и овај комад.
На питање како је живјети, стварати, радити и говорити оно што мисли у данашњем времену, каже да му се понекад чини да посао којим се бави да не би знао да ради у неком уређенијем друштву.
- Ми као да смо живи примери онога што је у суштини људског бића, а то је прилагођавање. Прилагодили смо свој рад у односу на сав јад, неукус, необразовање, манипулације разноразних људи који себе називају власт и у односу на тај свет око себе и реагујемо, свако у својим могућностима и афинитетима. Ипак, мислим да је нечињење можда и највећи грех овог времена - наглашава Трифуновић.
Глумац који је и кроз представу "Догвил", друштвено-ангажовану причу изведену и на бањалучком фестивалу "Заплет", са осталим глумцима говорио о специфичној психологији изолације, која дугорочно оставља посљедице на психу сваког појединца у изолованој заједници, објаснио је шта за њега значи појам слобода. Иначе и "Догвил" је скинут са репертоара Миксер хауса у Београду.
- Да могу рећи шта мислим, да могу да радим како мислим, да смем да правим своје изборе какав год резултат био. Трудим се, лајем, што би рекла моја мајка, понекад мислим да то није довољно и да је можда могуће још нешто урадити, али... Срећан ћу бити ако се пробудим за десет година са свешћу да сам се борио, какав год резултат био - истиче Трифуновић.
Чини му се, како каже, да локалне властодршце не узбуђује умјетност па самим тим ни умјетници, писци, глумци, сликари.
- Они се једино плаше популарности коју ти људи могу да имају и онда се труде да се те њихове речи што мање чују. То једино знају, јер нису способни да чују критике на свој рачун а и то довољно говори о њиховим менталним склоповима - нагласио је глумац.
Послије улоге у филму "Бурек" Владана Николића, имао је велику част да буде дио глумачке поставе у остварењу "Стадо" цијењеног глумца Николе Које. Послије многобројних успјешних улога на филму и у позоришту, Трифуновић каже да није сигуран да ли код нас постоји културна елита.
- Ја бих волео да постоји. Сви који су могли бити узор су провучени кроз неку врсту блата разноразних медија и самим тим не могу свима бити ауторитет. То је рађено наменски, свака од ових власти се трудила да убије културну елиту и чини ми се да је успела - сматра Трифуновић.
Документарац о Драгану Стојковићу Пиксију
Бранислав Трифуновић ради и на документарном филму о великом фудбалеру Драгану Стојковићу Пиксију.
- Искрено надам да ћу филм успети да завршим ове године, јер је то личност која заслужује један овакав филм. Његов пут и начин на који је постао једна од највећих водиља за многе клинце који су изгубили идоле и појам о томе шта у ствари значи бити спортиста заслужује сваку пажњу - казао је глумац.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
