Генијални Салвадор Дали “Постојаност памћења” насликао прије 90 година: Сновима заустављао вријеме
БАЊАЛУКА - “Сликање је најискренија умјетност у којој нема могућности да вараш. Или је добро или је лоше”, ријечи су сликара, генија, ексцентричног надреалисте Салвадора Далија, који је својим дјелима уздрмао и до запрепашћења довео умјетничку елиту која је владала свјетском позорницом културе.
Умјетник, сањар, обучен у необичну одјећу са чудноватим, увијеним брковима, стварао је дјела која говоре више од ријечи. Таква је слика “Постојаност памћења” или “Мекани сатови”, коју је насликао прије 90 година, а која је постала симбол пролазности времена за оног који сања, али и постојаност времена док сањамо.
Ријеч је о једном од његових најпознатијих дјела, које је први пут приказано у галерији “Julien Levy” у Њујорку 1932. године, а од 1934. слика је у трајном посједу Музеја модерне умјетности у Њујорку.
Било је љето давне 1931. године, а Дали и његова муза Гала били су у Паризу, гдје је умјетник припремао отварање изложбе. Записано је да је Дали, док је чекао Галу да се врати из биоскопа, размишљао о топљењу сира, јер је те вечери било толико вруће да се сир, који је припремљен за вечеру, сам истопио. Те љетне вечери Дали је отишао у свој атеље и слику на којој је већ осликао крајолик плаже освијетљен заласком сунца почео да дорађује. Исте вечери, за два сата, мотиви суве маслине, сатови, те замагљено лице са трепавицом из главе генија премјештени су на платно, уоквиривши најпознатије дјело генијалног Каталонца.
Према тумачењу критичара, мекани сатови су несвјесни симболи простора и времена, надреалистичка медитација о колапсу уређеног свемира. Међутим, када су Далија питали да ли је то истина и да ли је у својој слици покушао да прикаже Ајнштајнову теорију релативитета, он је одговорио да то није тачно. Казао је да сатови представљају камембер сир који се топи на сунцу.
На слици “Постојаност памћења” дочарао је поглед на Рт Креус, а сјенка која пада на крајолик веже се за планину Пани, а то је заправо његов родни крај у Каталонији. У писму физичару Илији Пригожину рекао је да је, док је стварао слику, размишљао о Хераклитовим идејама о мјерењу времена протоком мисли, из чега можемо закључити да су његови мекани сатови повезани са идејама античког филозофа.
На слици примјећујемо четири сата. Она три на којима су казаљке симболишу прошлост, садашњост и будућност, а смјештени су у један простор. Када погледамо црвени сат прекривен мравима, схватамо да умјетник тиме указује на смрт и пропадање. Мрави овај сат претварају у хронометар. Познато је да су Далија од дјетињства прогонили мрави, они су били саставни дио његових сјећања и маштарија.
На суво дрво са сломљеном гранчицом окачен је још један часовник. То дрво је маслина, симбол античког времена, али и помирења. Међутим, стабло је суво, то је грана маслине без лишћа, која казује да је доба древне мудрости прошло и потонуло у заборав.
На средину слике Дали је смјестио чудовиште у којем распознајемо обрисе људског лика са дугачким трепавицама. Дали је овај детаљ објаснио као апстрактни аутопортрет. Примјећујемо да је око са трепавицама затворено и схватамо да умјетник спава, потпуно је несвјестан. Облик тог чудовишта нема костур и подсјећа на неки морски плод који је изронио на обалу. Ако имамо у виду да је Дали казао да је у животу био без штита као острига без шкољке, те да је његова једина одбрана била Гала, онда у чудовишту препознајемо управо њега како сања, док часовници опомињу на пролазност коју осјећа сањар, али и заустављено вријеме док сања.
Из позадине навиру плаве боје мора које симболише бесмртност. Људи често маштају о мору и оно је њихов бијег из стварности, мјесто гдје се душа одмара. Али ако обратимо пажњу, видљиво је да, иако је море ту, призор дјелује пустињски. Из слике исијава топлота која пржи, а море је статично, без таласа. И опет схватамо да је вријеме стало.
Ово Далијево дјело представља авангардну мјешавину стварних мјеста и успомена, али и Далијеве маште. То казује и Далијева реченица да су сви његови радови “руком осликане фотографије снова”.
“Трилогија пустиње”
Далијева слика “Трилогија пустиње - Оаза” настала је прије 75 година. И на њој препознајемо мотиве пустиње и мора, али и обрисе женског лика. Познато је да је Гала била његова љубав и вјечна инспирација, која прожима сва његова дјела. На слици је и мост који спаја двије обале и повезује два свијета. Онај беживотни и онај на коме има живота, а тај живот симболишу вода и стабло са олисталим гранама.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
