Гдје су нестали Витез Која, Душко Дугоушко, Том и Џери, Балтазар ...

ЗВРРРР!

- Извини за тренутак, Млато. Звони ми телефон. Хало, овдје витез Која, чинилац јуначких дијела - рече прва ТВ корњача суперхерој.

- Хеј, шефе, који те је враг послао у пензију? - упита га Душко Дугоушко, добродржећи декица од 76 лета.

- Кажу ми, матори, да сам тематски застарио, и да су ми боје естетски неадекватне за истанчани укус нових српских клинаца. Мада, ни тебе не видим на ТВ, а чујем да су те ови из „Ворнера" подвргли „компјутерској хирургији" - одбруси му 52-годишњи Која.

- Па шефе, мало дигитализације не би ти шкодило. Мени је подигла цијену, али сада нико из Србије не може да ме купи...

Можда би баш овако звучао разговор за будућност забринутих некадашњих цртаних звијезда, уз чије смо - наивне - авантуре одрастали.

Душко, Која, Балтазар, Мики Маус, Шиља и Паја Патак, дуже од пола вијека забављали су малишане учећи их лијепом (тек понекад несташном) понашању и позитивним вриједностима. Онда су пред крај прошлог миленијума „скренули лијево код Албукеркија", допустивши да се у свијет овдашњих клинаца уселе „Покемони", „Трансформерси"... Изражена агресивност у комбинацији са интензивним бојама и музиком динамичног темпа, цртане филмове су од визуелног ужитка претворили у анимирани терор, пишу Новости.

Директор за филмске садржаје у СББ, задужен и за дјечје канале Ултра и Мини ултра, Иван Карл сматра да се при оцјени савремених цртаћа не треба држати критеријума сопствених успомена.

- Витезу Који, Балтазару, Бананамену и Ципелићима у естетском смислу истекао је рок трајња. Душка и Микија нема због финансијске рачунице. Реч је о скупим програмима „Ворнера" и „Дизнија", са специфичним критеријумима синхронизације, а то кошта - објашњава Карл, додајући да и он, као отац петогодишње дјевојчице која увелико барата „ајпедом", и сама бира анимиране садржаје, примјећује велике разлике између ранијих и нових генерација дјеце.

Да је све ствар (р)еволуције, сматра и аутор анимираног филма „Едит и ја" Алекса Гајић. Каже, она се одвија и у цртању.

- Слика и тон јесу усавршени, али тиме се губи драж ручног рада који се маскира специјалним ефектима. Никада се више неће поновити „фамозних Дизнијевих девет стараца" - најбољи мајстори у историји анимације. Управо зато што се у њиховим делима видела само вештина руку. Ипак, конкуренција цртаћа је никад јача. Сви се боре за циљну групу и новац - закључује он.

Са тиме се слаже и Милица Окиљевић Ћућуз, трансакциони психотерапеут, истичући да наша лијепа сјећања не морају бити потврда бољег квалитета ранијих цртаћа.

- Напредак у технологији донео је богатије боје, јасан тон и већи избор. Сада можемо одабрати квалитетан цртаћ за дете - поручује она, додајући да је, ипак, забринута јер се, рецимо, у „Покемонима" насиље нуди као рјешење за све проблеме. - Деци недостаје способност да разликују фантазију од реалности. Гледајући сцене насиља, са честим понављањем, а без јасно назначених последица агресивности, имитирају оно шта су видели. То утиче на смањење њихове емпатије.

Њено мишљење не дијели Карл, тврдећи да утицај савремених цртаћа није толико погубан, те да је мањи од посљедица бројних ријалитија, које млади не могу да избјегну. Међутим, проблем нових дјечјих серија није само насиље, већ вулгаран рјечник јунака и моралне поруке које шаљу. Данашње дјевојчице користе улични жаргон, пате за хаљинама и шминком „братз лутака", пјевушећи пјесму са уводне шпице „буди и ти као и ми, једна од нас".

- Кратке сукње, нападна шминка и штикле апсолутно су неприкладни - наводи Ћућузова, која мисли да се дјевојчице поистовећују с ликовима и праве искривљен стандард љепоте и неге. - Продавнице нуде баш те садржаје и лако су им доступни костими цртаних ликова. Тешко је детету да у таквим околностима изгради здрав систем вредности.

Гајић, пак, каже да је у масовној продукцији немогуће избјећи униформисаност:

- Продуценти се поводе тиме да створе нешто што је већ згрнуло богатство. Осим тога, Јапанци се држе свог стила и колективног духа, чији је циљ да се нико не истиче ауторским делом, већ да имитира оно што је негде зацртано. Не мислим да се с технологијом губи душа. Компјутер је алатка више, уз оловку и фломастере. Постоје филмови са душом, али само када их прави редитељ који је има.

А јапанских цртаћа, чија се повољна цијена наводи као главни разлог популарности, било је и у наше вријеме. И то са „душом". „Пчелица Маја" и „Хајди" давно су „харале" овдашњим ТВ небом, али без „магичних карата" којима су дјеца данас опчињена. Као могући лијек против лошег укуса, психолог види у ограничавању времена испред телевизора и избор цртаћа спрам дјечјег узраста.

- Важно је и родитељско присуство. Разговор о томе шта су гледали, који се лик детету највише допада, зашто баш он и шта би дете урадило да се њему догоди слично - отварају родитељу прозор у дечји свет и омогућују му да похвали њихов начин размишљања или коригује погрешно схваћено. Цртани филови онда постају уживање и за децу и за родитеље - поручује Ћућузова.

Наставак „Едит и ја"

Алекса Гајић је одрастао на анимираним класицима, дуго вјерујући да ништа не може да надмаши тандем „Том и Џери". А онда је са пунолетством и запослењем у „Бикић студију" упознао аниматоре који су му дали касете са мало „тврђим" цртаћима и - открио нови свијет. Ових дана спрема се да сними наставак филма „Едит и ја".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.