Гардијан: Данило Киш је оживио кратку приповетку

Његове утиске вам у цијелости преносимо:

Инсистирам да прочитате ово издање писца који је оживио кратку причу. Претпостављам да је у доба када је написао своју посљедњу збирку приповједака, то није било на цијени. Књига има свега 166 страна, а уводна прича има свега 24. Међутим, у њој нема ничег смијешног: прича је једна од оних које су највише утицале на мене, тестамент моћи и слабости књижевности и људског сјећања; и елегија и урлик немоћи, који одзвања у више димензија. Говори о томе како је научница у посјети Шведској ушла у библиотеку у Стокхолму касно увече (након извођења "Сонате духова" Аугуста Стриндберга; мислим да је то важно). Ту проналази књиге у којима је описан комплетан живот њеног оца, иако је умро само два мјесеца раније. Исписан је сваки могући детаљ.

"Поводом очевог боравка у војсци, у Књигу су уцртане стазе којима је ишла на маршеве Пета пешадијска јединица стационирана у Марибору; имена официра и подофицира са њиховим чиновима забележени су, као што су уписана и имена собних другова, квалитет хране у војничкој кантини, повреда колена приликом ноћног марша, казна због изгублјене рукавице, име кафане у којој је лумповао приликом прекоманде у Пожаревац".

Ту је и кључни принцип: "Једини услов да би се ушло у Енциклопедију мртвих јесте да онај чије је име ту записано не буде заступлјен ни у једној другој енциклопедији".

Другим ријечима, то је дубоко демократичан приступ и само неко ко је био демократског духа, неко ко би препознао и то не само у теорији или апстракту, значај сваког појединца, могао је доћи на овакву замисао. Егалитаризам енциклопедије је такав да они који су већ оставили траг у историји, или мисле да јесу, немају потребу да буду укључени.

То баца свијетло на то како је Киш гледао на историју и шта су о њему мислили људи који су је стварали. Рођен је, према једној причи, готово као инкарнација европејства 1935. Син асимилованог мађарског Јевреја (из истог града као преци Џејмса Џојса и Леополда Блума) и православне Српкиње, тешко је могао да се позиционира према политичким или националним склоностима, него само по својој посвећености слободи. Киш је требало да освоји награду за прву причу у овој збирци "Симон чудотворац", док партијски званичници нису посумњали да би то могла бити антикомунистичка сатира. (Ако и јесте, она је и много тога другог, а најважније је да је изузетна. На основу гностичке приче о јеретичком путујућем проповједнику, она је парабола која истовремено и суди и опире се интерпретацијама, што се може рећи и за велики дио његовог рада). Умро је у Паризу 1989. када је имао свега 54 године.

Овој држави (Великој Британији) није потребан цензор да би се неки писац учинио непознатим или заборављеним, па се Penguinу (издавач) треба честитати што нам га је вратио. Киш је један од највећих у свом вијеку, не само оригиналног, него и саосјећајног ума и способан, као што је случај с овом збирком, да оживи кратку причу. Допада ми се идеја да о причама не мислим толико као о појединачним дјелима, него као о песмама у пажљиво компонованом албуму (та мисао можда потиче од чињенице да је Киш заиста изгледао помало као рок звијезда).

Приче се протежу кроз вијекове и свијетове: рано хришћанско доба (двије приче; питање настанка религије га је фасцинирало), Праг у 19. вијеку, Хамбург, тадашња Југославија/Србија; али у сваком дјелићу можете осјетити његову интелигенцију. Много је дуговао Хорхеу Луису Борхесу и признавао је то, али има нешто топлије у Кишу, нешто што баш због те интелигенције, много више зна о патњи човјека. Он је један од оних писаца, за које осјећате да су на вашој страни. Укратко, не могу вам довољно нагласити колико је ова књига вредна препоруке. Ово је стари превод (1989) Мајкла Хенрија Хајма, али врло добар; књига садржи и врло користан и занимљив увод Кишовог биографа из Енглеске Марка Томпсона.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.