Емотивно сјећање на Феђу Стојановића у Атељеу 212

 Пројекат је изведен у оквиру пратећег програма фестивала БЕЛЕФ, у редитељској поставци глумца Ерола Кадића, а веома надахнуто и емотивно су драмски првенац покојног глумца читале његове колеге - Аљоша Вучковић, Горица Поповић, Гордан Кичић и Јелена Гавриловић, уз пијанисту Владимира Маричића и сликара Љубисава Милуновћа.

Мултимедијални програм је укључио читање позоришног комада и музику, јер је сваки од четворо глумаца отпјевао неке од непролазних пјесама које је Феђа Стојановић волио да интерпретира („Девојко мала” из филма „Љубав и мода”, касније - група „Идоли”, „О младости” - Арсен Дедић, и друге нумере).

Сценско читање дјела „Ја, Феђица” у режији Ерола Кадића на великој сцени „Мира Траиловић“ је управо евоцирало успомене не само на живот непрежаљеног глумца, већ и непревазиђене управнице Атељеа 212, редитељке, оснивачице БИТЕФ фестивала, чије име носи управо театарска сцена.

Упознавање Феђе и велике умјетнице Мире Траиловић која га је преко ноћи довела из ЈДП-а у Атеље 212, његов мукотрпни почетак каријере у том легендарнм позоришту гдје је добијао углавном веома ситне и незапажене улоге, претежно полицајаца, неке су од духовитих тема које су провејавале кроз монодраму.

Написан текст нема расписане дијалоге, већ је писан у првом лицу у виду књиге успомена, више као аутобиографија, или краћи роман, те је једина форма за глумца могла бити монодрама.

Аљоша Вучковић је са највише стила и сценске, вокалне убједљивости представио одломке дјела свог колеге, који је писао о својим младалачким љубавима, раним јадима, сећања на вријеме када је као сасвим мали био омиљен у друштву, посебно код љепшег пола, због своје способности да буде забаван и увек занимљив, што ће га водити ка каријери глумца, а прво је уписао права.

Из трећег плана је дјеловала Јелена Гавриловић, која се тек у неколико краћих сегмената укључила у причу, играјући саму себе у сцени са Аљошом, који је тада глумио Феђу.

Горица Поповић и Гордан Кичић су дочарали вријеме које је Феђа описивао у својој исповијести, посебно је остала упечатљива љубавна прича коју је својевремено имао са дамом из Техерана (Иран), због које није желео да се врати у Југославију, већ је остао тамо неко вријеме.

Пријатељи из детињства, портрет школских дана, пресјек глумачке каријере, дружење са великим Зораном Радмиловићем и надметање са њим око тога ко ће тумачити улогу Ујка Вање у Зорановој режији, чинили су занимљиву окосницу читања драме - исповијести, као коктел смијеха и туге у публици.

Ово извођење посвећено је успомени на драмског умјетника који је био тражен у многим театрима престонице и по Србији, те га је публика могла гледати, осим у матичном Атељеу 212, и у комадима Мадленианума, ЈДП-а, Малог позоришта „Душко Радовић”, Звездара театра, УК Вук.

Феђа Стојановић (1948-2021) у последњем периоду је био професионално веома вриједан, имао је наслове на репертоару ЈДП-а („Зашто је полудео господин Р?”), Звездара театра („Љубав у Савамали”), док је у вријеме пандемије имао и једну премијеру у Атељеу 212 - „Да бог да те мајка родила” Ведране Рудан, у режији Татјане Мандић Ригонат.

Вече сценског дружења са постхумно презентованом драмом значајног глумца заправо је било симболично подсјећање и на све који су нас напустили у овим тешким временима пандемије, прије свега драмски умјетници и музичари.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.