Душко Певуља о Нушићевом “Народном посланику”: Ми смо нијеми декор и слијепи путници на неодређено вријеме

Казао је то у разговору за “Глас Српске” професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља говорећи о поменутом Нушићевом дјелу које је овај велики српски писац написао прије 140 година.

- Али, чини ми се, и због нечег још значајнијег: књижевност треба да буде корективни фактор, она не може да мијења друштво и људску (не)свијест, али њена снага није мала када то чини на умјетнички репрезентативан начин. Остаје жал што ми данас у српској књижевности немамо таквих аутора и дјела, а и то је знак епохе. А стварност се сервира као наручена, понекад да будете само виспрен хроничар, да ништа не додајете и мијењате, већ само да биљежите - додао је он.

ГЛАС: Иако је дјело “Народни посланик” настало прије скоро вијек и по, чини нам се да се ништа није промијенило код Срба?

ПЕВУЉА: Много тога се промијенило, јер су околности у нашем политичком животу, у нашим приземним паланачким наравима, на јавној сцени огољене до разарајућег бесмисла, па су још драматичније и трагичније у односу на контекст на који се Нушић реферисао. Он се и са ове временске дистанце указује као велики умјетник и визионар, јер је из свог времена видио нешто што је, изгледа, трајно обиљежје наших нарави, које се у политичким обрасцима и том амбијенту указују у свој својој беспризорности. Наша опора стварност, јавна сцена коју су заузели трагикомични пајаци, политиканти различитих сорти, учинила је поприлично наивним највеће српске комедиографе, великане попут Нушића, Стерије и Домановића. Сатире и гротескни свијет који су приказивали наивне су дјечије успаванке за бесмисао који се разбашкарио у нашем времену. Нема тог умјетника који у свом сатиричном огледалу може измаштати оволику количину бесмисла, овакве јунаке-креатуре који су се дрзнули, не без наше сагласности, да одређују судбину нас и наше дјеце. Када себи, макар и путем изборних крађа и свакојаких изборних махинација, прибаве какав-такав политички легитимитет, ментални легитимитет никад неће придобити за себе, а ми смо само нијеми декор, слијепи путници, таоци на неодређено вријеме.

ГЛАС: Како тумачите ту актуелност овог дјела?

ПЕВУЉА: Нушић своје и данас актуелно дјело, како с разлогом примијетисте, посвећује младом српском читаоцу, уз напомену: “У завери против стварности победимо стварност смехом”. Нушић је вјеровао да се стварност може кориговати, чак и побиједити смијехом. Вјеровао је у српску омладину, а у шта би друго. Наша омладина је схватила да је борба против овакве стварности немогућа, и немилице напушта своју земљу, бивајући трагично разапета између љубави према њој и злопаћења у туђини. Број студената на бањалучком Универзитету се преполовио у посљедњој деценији, а Универзитет, истовремено, убире само резултате: са 5.846 мјеста на бесмисленим листама, дошао је на 4.861.

ГЛАС: Нушић је казао да се кроз живот сваког друштва биљежи равна линија, те да се изнад те линије пењу само појединци. И у “Народном посланику” ликови искачу са нормалне линије живота, па се опет враћају на њу. Како прелазећи ту линију сачувати морал и не посрнути пред животним изазовима?

ПЕВУЉА: Тешко. У личном и у породичном животу, као и у друштву, дешава се да нормалност устукне пред ненормалношћу, да девијације постану константе, а неријетко и пожељне. Више не разабирате да је нешто бласфемично, па се још тиме поносите. То је ситуација када се изгубе морална и вриједносна упоришта, кад свијест о ономе шта сте и гдје сте замијените илузијом коју непрестано храните, а слику уљепшавате. На нашој јавној сцени претежно дјелују људи коју су у сваком смислу безвриједни, и с обзиром на укупни контекст и не разликују се много од других, е то је поражавајуће. Нушић је мајстор обликовања тих комичних ликова, а стварност му се штедро нудила.

Препреке

ГЛАС: Нушић је дјело написао 1883, а на објављивање је чекало 40 година. Краљ Александар Обреновић сматрао је да се оно руга борцима за парламентаризам. Како то коментаришете?

ПЕВУЉА: То је важно књижевно-историјско подсјећање о судбини овог дјела. Ријетко смо имали политичаре који су разумјели сопствени народ. Неки су сматрали да народ гријеши кад њих не изабере, неки, опет, да треба мијењати народну свијест. А кад год би се, од времена краља Александра Обреновића до наших дана, критички примједбовало њиховом понашању, заклањали су се иза плитког патриотизма, канонаде испразних фраза у парадном строју. Истакни заставу лажног родољубља, које је разобличио Стерија у “Родољупцима”, и то је непробојан штит за коруптивна и свака друга непочинства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.