Дуња Симић, оперска умјетница, за "Глас Српске": Лако засијати, али тешко опстати

Рекла је ово за "Глас Српске" оперска умјетница, сопран Дуња Симић, осврћући се на наступе и значај контакта с публиком који је важно изградити. Симићева је прије неколико дана заједно са Снежаном Савичић Секулић и Наташом Јовић Тривић наступила у Банском двору на концерту "Вече бањалучких дива".

- Трема не изостаје, нарочито што сам се посљедњих година више окренула раду у кабинету, који вас на неки начин удаљи са сцене. Студентима треба да се покажете, без обзира на то коју километражу сте прешли, у којој сте форми, они су можда и највећи критичари. Онај ко је искрен рећи ће вам да је то за сваког нормалног човјека и умјетника који себе сагледава реално и како јесте, велики изазов и одговорност. Кад пред студентима наступам, имам највећу трему - додала је Симићева.

ГЛАС: Како посматрате развој опере у Бањалуци и Републици Српској и шта бисте рекли да још недостаје на том пољу?

СИМИЋ: Ја сам од 2011. године у Бањалуци, а знам и из прича колега да је раније постојала жеља да у оквиру Академије умјетности буду извођене одређене опере и наслови. Имам утисак да никада није дошло то тог континуитета. Била сам свједок извођења оперете Жака Офенбаха "Орфеј у подземљу" у Народном позоришту Републике Српске и тада је било полета и ентузијазма, а тога као да нестане сваки пут након што се заврши припрема и премијера. Уопштено, дошло је до једног застоја послије рата. Дошло је и до културолошке стагнације и у једном тренутку била сам свједок те једне паузе, аматеризам је завладао. Против здравог аматеризма немам ништа, али у једном тренутку људи су се у недостатку професионалног миљеа представљања ментално удаљили и иако су се спремали да буду будући професионалци годинама им је репрезентовано превасходно нешто што се зове аматеризам. То је културолошка појава с којом сам ја конфронтирана. Свијест је сада на неком другом нивоу. Бањалука је увијек имала предивне гласове. Постоји жеља, што се тиче амбиције да буде при Народном позоришту, мислим да се вођство позоришта показало отвореним и спремним да изађе у сусрет. Све зависи превасходно од ентузијазма младих.

ГЛАС: Да ли је ентузијазам довољан или чешће долази до олаког одустајања од свега што бива покренуто?

СИМИЋ: То је у вези са менталитетом и с тиме бих се сложила. То је наше поднебље. Ријетко ћете срести човјека са само једним талентом, а оно што је опасност код суперталентоване дјеце, студената, ученика је да се олако ослоне на таленат, а велики таленти најбрже пропадају. Ја, као и моје колегинице,  купиле смо карту у једном смјеру када смо завршиле средњу школу, овдје академије није ни било и отишле смо да се школујемо. Свака од нас је нашла мјесто под сунцем. Одустајање је можда конформизам млађих генерација. Ви ћете често чути: "Зашто, чему, када немамо оперу". Не мора то бити сервирано, али логично би било да ако постоји академија умјетности, постоји и опера. Дошло је до прекида у његовању публике, до губитка компаса и замјене теза, тако да је студентима умјетности који не само да су будуће занатлије у свом послу, него и будући професионалци, годинама сервиран аматеризам. Зашто се публика изгубила и то је у склопу културолошког пада, јер није исто кад се то деси у великим срединама. Од мањих средина као позитивне примјере издвојила бих Осијек и Ниш, они имају оперу која је оживјела. Оптимиста сам што се тога тиче. Али истина је да има нешто у нашем поднебљу, којом брзином музика повуче некога чини ми се да га брже попусти. Али опет, кад нешто хоћете, наћи ћете начин, кад нећете, наћи ћете разлог.

ГЛАС: Да ли су у ствари неки од разлога за такво стање недостатак храбрости и свеопшта летаргија међу људима?

СИМИЋ: И уопште, култ његовања умјетности. Бити добар музичар и школован можете бити у ресторану, којем сте ви драгуљ, а истовремено да његујете умјетност. Велика је ствар одржавање дидактичких концерата и то је потребније него икада. То је већ фантастично уродило плодом, јер се дјеца у овом мору шунда усмјеравају. Та појава шунда задесила је и веће средине. Оно што се мени не допада је то што сваки нови покушај и сваки нови ентузијазам као да пропада. Имам осјећај да смо стално на почетку. Важно је истрајати и имати добру екипу, јер Бањалука има сјајне умјетнике.

ГЛАС: Студирали сте у класи Радмиле Смиљанић те ме занима шта је од тих почетака до данас највише утицало на Вас и обликовало Вас?

СИМИЋ: Професорка Смиљанић прије свега имала је емпатију, била је приступачна, била је људски приступачна. То је наравно мач са двије оштрице, али душе се поклопе. Ми смо једна другој "легле" умјетнички, сензибилитетом, иако смо као особе различите. Током школовања, гдје има љубави, има и ратних епизода, било их је и код нас. Али, она је имала способност да заштити и имала је нешто мајчинско у себи. Ви кад отворите уста, професор који вас познаје знаће да тога дана нисте у реду. То је потребно у индивидуалном раду, то је та емпатија коју посједују велики људи и велики умјетници, као моја професорка Смиљанић. Драго ми је да је још у мом животу, иако смо у два одвојена града и само повремено можемо да чујемо једна другу. Чињеница да она постоји је за мене нека амајлија, заштита.

ГЛАС: Да ли се Ви тиме водите у свом раду са студентима?

СИМИЋ: Ми смо различити, али човјек неку одређену мустру некад преузме као једину исправну. Поставља се питање да ли је, али разлика између мене и ње у суштинама наших бића постоји. Но, мени се тај начин допадао, али данашње генерације нису генерације које знају да одговоре на то и у томе је огромна разлика. Рецимо, "богом дате звијезде" моја генерација није памтила, што је чест случај сада. А такве прескочене степенице никада на дуже стазе не буду одрживе. Лако је засијати, али заиста је тешко опстати.

ГЛАС: Поменули сте дидактичке концерте па осим њих и добрих предавача од најранијег доба шта је још важно у усмјеравању младих?

СИМИЋ: Једнако су битни и средина и окружење, као и породица. Не морају сви да буду професионални музичари и усмјерени само на то. Нека ћелија и нешто у музици буду окидач многима. Но, све мање људи живи умјетнички живот. Не мислим по правилима, него, интересантно је да људи који имају Божји дар сматрају да тиме што штрче од других неће бити прихваћени, да неће бити вољени, да је срамота рећи да сте били на концерту или на балету. Невјероватно је да нижи духовни тип за собом повуче виши, а да се не дешава обрнуто. Није ми јасна та појава. У таквом друштву настају комплекси. То је закон јачега, маса вас повлачи. И би ако се не привучете тој маси, остајете сами, а људи се плаше самоће. Ја све то гледам као један људски феномен, нажалост. Ми смо изабрани, ми нисмо бирали, а нарочито када говоримо о гласу, као најсавршенијем инструменту, на којем се свако расположење, свака туга и радост одразе. То је Божји дар. И људски глас говори о човјеку и о томе какав је неко човјек.

Живот

ГЛАС: Када говоримо о музици и пјевању да ли бисте рекли да је музика на неки начин најслободнија или најискренија од свих умјетности?

СИМИЋ: За мене најконкретнија. Свако се приклања свом царству, али у сваком случају искористићу ријеч осјетити, а не разумјети. Као слушалац дешавало се да након 10 минута заборавим кога сам слушала, иако је неко ко је виртуозно свирао. Знало се дешавати да то није ни близу пјевачке перфекције, али неко вас ухвати својим икс фактором. Носити умјетност у себи подразумијева и живјети је. Умјетници јесу посебни људи, не у смислу етикете и не у смислу одскакања. Посебни су. Превише рација у умјетности оскрнављује је. Ви своју умјетност живите у четири зида, и кад нисте на сцени. Имате умјетнике који не живе, а то је већ каријеризам, потпуно друга категорија коју прати бескрајна потреба за експонирањем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.