Драгана Кањевац, аутор документарног филма Соња: Соња Савић - савременик који недостаје
Београд - Прије неколико дана, на радост свих оних који су вољели и поштовали велику српску глумицу, на неколико српских телевизија приказан је филм "Соња" о непоновљивој Соњи Савић, ауторке Драгане Кањевац. Овај филм је прије три године отворио 59. фестивал кратког метра, најстарији фестивал у Србији.
Дуге су биле те три године, али то је у животу документарног филма природан процес, гдје послије фестивала и приказивања по салама долази на ред телевизијско емитовање.
Ову икону културе једног времена, која је у правом смислу те ријечи себе и своје постојање поклонила умјетности и која је тужно, а истинито говорила: "Била сам срећна када сам пронашла људе који су једнако несрећни као ја", лично је познавала ауторка филма, која је за "Глас Српске" говорила о филму, њеној мисији и идеји и наравно, Соњи.
Драгана Кањевац је и дугогодишњи новинар, публициста из области културе и медија, а филозоф по образовању у неким ранијим разговорима, говорила је да Соњу види као "чудо од детета, звезду кинематографије СФРЈ, секс симбол, урбану икону генерације осамдесетих и борца против естаблишмента".
За наш лист нагласила је да се телевизијско приказивање филма могло десити и раније, али да и то спада у домен тужних прича са ових простора.
У мору разлога због којих би се неко могао одлучити да ради документарац о Соњи, која је "говорила и мислила другачије од осталих, као аутентична појава у нашој култури", за Драгану је окидач била њена смрт и скандалозан третман тог догађаја у српским медијима.
У документарцу о Соњи говоре Зоран Костић Цане, Милутин Петровић, Светислав Гонцић, Јован Јовановић, Небојша Пајкић, Душан Ковачевић, Миша Радивојевић, Станко Црнобрња, Раде Шербеџија... Рад на филму, прича Драгана, трајао је око двије године.
- У току те двије године паралелно је трајало снимање саговорника и прикупљање материјала. Остало је прилично неискоришћеног, а одличног материјала, пошто документарни филм у монтажи креће да "живи сам", тј. да постаје целина која тражи своје: нешто јој одговара, а нешто не - додала је ауторка.
Послије свега, она Соњу доживљава као "једно генијално дете које је требало више разумети, а које је, опет, себе премало волело".
- Одраније је остао доживљај Соње као друга, савременика који недостаје - додаје Драгана.
Велики је изазов и одговорност радити документарац о неком ко није жив, а коме су у том тренутку родитељи живи.
- Наћи праву меру у представљању њене личности као њеног уметничког живота и контекста, који га је чинио, био је заиста деликатан задатак - закључила је ауторка.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
