Драган Великић: Народ воли оно што му се сервира

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" угледни српски књижевник Драган Великић, који ће пригодном бесједом отворити 20. јубиларни Сајам књиге, који ће у организацији нашег листа бити одржан од 15. до 21. септембра у Спортској дворани "Борик" у Бањалуци.

Великић, чија су дјела преведена на 15 свјетских језика и овјенчана угледним књижевним признањима, управо ће о њеном величанству књизи и значају Сајма књиге за писану ријеч и читање говорити на отварању Сајма у Бањалуци.

* ГЛАС: Сајам у Бањалуци ће свакако бити прилика да се сретнете са својим читаоцима. Колико је тај сусрет у "четири ока" битан за стварање међусобног повјерења писца са читаоцима? Колико је Вама, у ствари, тешко или лако да на тај начин говорите о свом дјелу које сте стварали у интимности своје креативне радионице?

ВЕЛИКИЋ: Није моје да говорим о свом делу. Ту су, пре свега, читаоци. Сусрети са читаоцима на књижевним вечерима и сајмовима сигурно значе много сваком писцу, јер да није тако, не би ни наступали. Међутим, када је о поверењу реч, онда је књига једино меродавна. Ако неку књигу не пожелимо да и по други пут прочитамо, није ни требало да је узимамо у руке.

* ГЛАС: Гдје је данас мјесто лијепе писане ријечи и књиге уопште, када смо окружени и са свих страна бомбардовани кичом и шундом?

ВЕЛИКИЋ: Кич и шунд, који помињете, најчешће се и налази у делима тзв. лепе књижевности. Није проблем огољени кич и шунд са киоска, већ онај прикривени под плаштом награда и похвала меркантилних критичара, који по правилу налазимо у делима наводно озбиљне литературе, чији аутори седе по издавачким кућама, државним институцијама и академијама. У уметности, па тако и у књижевности, време је једини судија.  

* ГЛАС: Колико је ера све напредније технологије утицала на књигу? Гдје јој је помогла, а гдје, да кажемо, одмогла, када је у питању навика читања?

ВЕЛИКИЋ: Технолошки напредак донео је нове облике комуникације са књижевним делима. И не видим у томе ништа лоше. Књига није угрожена тиме што прелази у електронски облик. Оно што је пресудно јесте третман који књижевност, и уопште уметност има у нашим медијима. Већ се у скоро свим новинама одомаћила синтагма култура и забава. На крају се то своди само на забаву. И увек онај јалови алиби да то народ, наводно, воли. Није тачно. Народ воли оно што му се сервира. И укус функционише по систему овисности, па тако у читавом нашем региону је створена хероинска популација која не може без ријалитија и свих оних простаклука којим се свакодневно и сваконоћно хране. Ако нам је то званична политика - а јесте! - не видим начина да се помакнемо са дна на којем се већ годинама ваљамо. Зато нам и не може бити боље.

* ГЛАС: Протекли период Вама је, између осталог, обиљежила и награда која носи име Петра Кочића. Колико је Ваше стваралаштво на трагу Кочићеве ријечи и можемо ли рећи да је његов "оштар језик" данас потребнији него икада?

ВЕЛИКИЋ: Мој нови роман "Иследник" награђен је наградом "Кочићево перо". Та награда је ових дана иницирала објављивање дуодраме "Монтевидео", коју сам написао пре седам година. Књига је изашла у издању Задужбине "Петар Кочић", штампана је двојезично, на српском и немачком језику. "Монтевидео" је извођен само у Аустрији у преводу Маше Дабић. А што се Кочићевог оштрог језика тиче, наравно да је данас потребнији него икада, међутим, хиперинфлација речи затрпава свако сувисло мишљење. Управо се ријалитијима и свим оним смећем са насловница новина народ држи под хипнозом. Нема тог оштрог језика за тако дебеле образе наших политичара.

* ГЛАС: Какав у ствари значај за Вас имају књижевне награде и да ли и колико оне могу на неки начин утицати на стваралаштво, као подстицај?

ВЕЛИКИЋ: Мене награде нису формирале. Пре четврт века добио сам за свој први роман "Виа Пула" награду "Милош Црњански". А онда је уследио период од две деценије у којем сам написао шест романа и четири књиге есеја, преведен сам на петнаест језика, али све су ме награде мимоилазиле. У Србији се годишње подели око 200 књижевних награда. Зар мислите да има толико писаца? Мој роман "Руски прозор" награђен је 2008. године НИН-овом наградом и наградом "Меша Селимовић". НИН-ова награда је једина награда у Србији која значајно проширује читалачку публику. Ипак, нема те награде која на дужи рок може успоставити неког писца уколико није власник аутентичног књижевног света. 

* ГЛАС: О промјенама начина живота, размишљања, али кроз призму чисте љубави, Ви говорите и у свом новом роману "Иследник". Прошло је неко вријеме од објављивања, па, можете ли нам рећи колико сте задовољни пријемом код читалачке публике, али и колико сте Ви сами задовољни крајњим продуктом?

ВЕЛИКИЋ: Веома сам задовољан пријемом "Иследника" код читалачке публике. Ниједан мој роман до сада није за само три месеца стекао толико читалаца. Недавно је објављено и треће издање у тиражу од 2.000 примерака, колико су иначе сва издања мојих романа код "Лагуне". Искрено, слутио сам да ће "Иследник" имати успеха код читалаца.

* ГЛАС: Радите ли можда на неком новом рукопису?

ВЕЛИКИЋ: Не. Увек након окончаног рукописа правим паузу од најмање пола године. Ја не штанцујем романе. Није добро када се рестлови претходне књиге умешају у нови рукопис. За мене је сваки нови роман покушај да проширим властиту књижевну територију. Не налазим уживање у пукој производњи, у описивању онога што би требало створити.

Петар Кочић

- Сваки писац прижељкује да створи препознатљив литерарни свет за који не важе правила земаљских катастара, свет у којем је уписано искуство читаве једне егзистенције. То је оно чему се у потаји писац нада. Кочић је у томе успео. Више од тога нема - записао је Драган Великић у говору поводом додјеле награде "Кочићево перо".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.