Драган Лакићевић: Бранко и Његош су наш нови почетак

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" књижевник Драган Лакићевић, који је овогодишњи добитник награде "Печат вароши сремскокарловачке", коју додјељује "Бранково коло" у Сремским Карловцима.

- Свако ког знам Бранка зна напамет, и то више из личне меморије него из школе. Његов спој радости и туге узбуђује свакога. Сваки млади човек мисли да Бранко пева баш о њему, а песници донекле остају заувек млади. Несвесно, нама се и сад чини да су сви доцнији песници (рецимо имењаци - Бранко Ћопић и Бранко Миљковић) наследници Бранка Радичевића - рекао је Лакићевић.

* ГЛAС: Какав за Вас има значај награда "Печат вароши сремскокарловачке" и колико су награде уопште подстицајне за књижевнике?

ЛAКИЋЕВИЋ: Сваком послу, поготово личном подухвату, нарочито уметничком стварању - потребно је признање. Кад сазна и за једног читаоца, песнику то значи. Ми и пишемо за једног - непознатог (Раичковић је то лепо рекао: "Ја не пишем ово за тебе и њега, већ за оног што ће доћи после свега.") Књижевну награду дају институције, о томе одлучује више људи - признање се чини шире и веће. Награда више значи млађем човеку, мада видим да се и старци њима радују и због њих пате. Мој случај је, чини ми се, мирнији: кад награду добијем, верујем да сам је заслужио, кад добије други - верујем да је он заслужио. Ова награда се дивно зове: све три речи дају утисак припадања једној лепој традицији. Награду чине и њени добитници - кад сам је добио, ја сам им се придружио.

* ГЛAС: Награду сте добили за збирку поезије "Снежни врт". Шта Вас је, у ствари, инспирисало да је напишете?

ЛAКИЋЕВИЋ: Песничка збирка "Снежни врт" припада такозваној редовној поезији, која је, као необавезан лирски дневник, настала у две-три године. Ове песме покренула је моја осетљивост тога доба (2007-2010). Моју лирску осетљивост увек започиње неки ритам који пре бира мене, него што ја тражим њега. Кад су се песме скупиле и пробрале, видео сам да у њима, опет, доминирају боја и чаролија снега која је оквир и музика целе моје лирике. Снежни свет учинио ми се као врт у којем се налази и моје биће и мој живот: Београд, свако његово дрво и лице. Крикнуо сам понешто и из жалосне стварности и из узвишене душе. Можда ова књига представља одјек моје прве књиге "Између нас зима", коју је пре тридесет и пет година објавила Матица српска.

* ГЛAС: Између осталих, написали сте и књигу "Штап патријарха Павла". Шта је за Вас значило писање те књиге?

ЛAКИЋЕВИЋ: Помало се разумем у народну књижевност, па и у усмене легенде. Знајући добро легенде о Светом Сави, написао сам и једну збирку својих легенди под насловом "Штап Светог Саве". Оне су гдекад готово народне, а гдекад се померају ка уметничкој причи и надградњи: Светог Саву видимо у нашем добу и свету, не само у духу. Потом сам написао "Косовске легенде", а кад се упокојио Његова светост патријарх Павле, многе анегдоте о њему преобликовале су се у легенде. Највише стога што је у једном раздобљу нашег живота и наше историје - с много пораза и пропадања вредности, наш Патрика био пример српске и православне и општељудске узорности, чистоте, светлости, безгрешности, којој тежимо и као људи и као народ и онда кад смо у највећим искушењима. Зар се сад не чини легенда - да је такав уопште постојао? Aко је постојао он, постојали смо и ми. И били смо људи - на његов и на Божји позив! Отуд "Штап патријарха Павла", који је он наследио од Светога Саве.

Планови

* ГЛAС: Какви су Вам планови, спремате ли неку нову књигу?

ЛAКИЋЕВИЋ: Песник се увек више нада у будућност - и то је наша сродност са Бранком Радичевићем. Верујемо да ћемо тек написати оно најбоље, па и да ће се тек родити наши најбољи читаоци и тумачи. Моји планови за скорију будућност видљиви су на плану прозе, а сасвим неизвесни и тајанствени у смеру поезије. Зато од поезије више очекујем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.