Доктор књижевних наука Неџад Ибрахимовић за Глас Српске: Писања нема без читања
Бањалука - Како мислим да нема писања без читања, те да се и читање, у својој крајности, како каже Роланд Барт, показује као ужитак једног правог и сасвим личног, писања, највећи дио мојих радионица посвећујем управо креативном читању. Прије свега читању савремене поезије, али и прозе.
Овим ријечима за "Глас Српске" доктор књижевно-теоријских наука, предсједник PEN центра БиХ, књижевник, сценариста, књижевни критичар, аутор документарних филмова, човјек чије је искуство немогуће описати у ових неколико редова, Неџад Ибрахимовић најавио је радионице писања, које почињу данас у 17 часова у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.
Нада се, како каже, да то што дио својих радионица посвећује креативном читању, неће обесхрабрити све оне који су данас мислили доћи у библиотеку.
- Оно што им гарантујем је да ће на крају наших радионица и сами закључити, ако то већ и прије нису, да писање и своје изворе и своја ушћа налази једино, и само, у читању. Могло би се рећи, реци ми шта читаш, рећи ћу ти шта пишеш или шта ћеш писати - истакао је Ибрахимовић и подсјетио да је на Филозофском факултету у Тузли у неколико генерација држао изборни предмет из креативног писања/читања.
Сличне радионице држао је групи заинтересованих грађана Тузле и ученицима Католичког школског центра у Тузли, али и својим студентима у Америци, гдје је 2006/2007. академску годину провео као предавач на University of Washington (Seattle, САД). Осврнуо се и на тај период, објашњавајући да му је највећи изазов било то да ли ће га студенти у Америци разумјети.
- Не само због мог енглеског језика, у којем сам тотални аутодидакт, јер сам кроз школовање учио њемачки и руски, а живећи у Холандији, и холандски, него у оном смислу у којем је свакога ко се осјећа странцем страх да таквим не остане баш цијели живот. Лијепо је осјећати да сте другачији од других, често је то извор и посебног задовољства, али је тешко бити и остати странац у језику. Поготово је то тешко некоме ко је као ја у цјелини зависан од властите језичке експресије, у најдословнијем смислу ријечи - казао је Ибрахимовић, редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Тузли.
Учећи, путујући, оплемењујући свој ум и душу, али и учећи друге, Ибрахимовић је упознао много оних који се проналазе у свијету писане ријечи. На питање како би описао ту заједничку нит која све те разлике код књижевника спаја у жељу за писањем, рекао је да се људи дијеле на оне који жуде за властитим изразом и оне који скупљају изразе од других.
- И једни и други, равномјерно, у томе проналазе једно од темељних људских задовољстава, а то је задовољство креативности. Ако су они створени, зашто и сами не бисмо нешто створили? Када завршимо радове у пољима, уловимо животиње, нахранимо дјецу, спавамо са онима које волимо, увијек остаје један тренутак вишка, једно вријеме када се окрећемо ка зидовима наших пећина и покушавамо или нацртати угљеном то што видимо око нас или се окрећемо ка извору свјетлости да одгонетнемо откуд то да уопште постојимо. Људи не могу без креативности - надахнуто је одговорио Ибрахимовић.
Домаћа књижевна сцена
Аутор књига "Преламање есеја", "Читалац на раскршћу", "О поезији, птицама и другим варкама", "Инкапсулирана тијела" домаћу књижевну сцену описује незанимљивом, етничком (бити етнички важан писац на почетку 21. вијека је исто као бити етнички важан гинеколог), посвађаном, нечиталачком, завађеном и подијељеном на мале кланове, херметично.
- Ово све не важи за ријетке изузетке којих, хвала Богу, има - напомиње Ибрахимовић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
