Ђуро недостаје као јунак из приче

Сваком ко га је виђао за живота недостајао је другачије него други људи након смрти. Недостајао је као Јевташ из његове приповијетке "Јевташ, кад дође зима", а како се прича, и наш Ђуро се упокојио заспавши у снијегу недалеко од родне куће у Голешима, код Бањалуке. Јевташ је Ђурин лик који је долазио да се угрије код других, иако с њима дрва није цијепао, да попије кафу и ракију, иако с њима није шљиве тресао.

Он и јутро, годинама, долазили су заједно све до дана када су га сви одбили са кућног прага, па је овај одлучио да умре, а без њега послије ником није било исто. Необичну судбину јунака из своје приче, Ђуро Дамјановић као да је непрестано на својој кожи доживљавао у посљедњим годинама живота. Свако јутро имао је сличну руту. Биртија Народног позоришта РС, мјесто број један, гдје је знао доћи код глумца Љубише Савановића да му овај прекуцава пјесме и шаље у београдску "Политику". Једном, након што су наручили пиће, конобар је питао Љубу "Плаћаш одма', или да пишем?" Ђуро је рекао: "Само ти пиши, па ћеш да видиш како се од писања живи."

Биртија Филозофског факултета у Бањалуци, мјесто број два, гдје му је Кике, кога је Ђуро називао њабољим конобаром у граду, точио ракију увијек из других разлога. За годишњицу смрти свог другара Бранка Ћопића пио је и говорио: "Није се бацио у реку, на шеталиште је, на кеј." То је изазвало галаму професора Миодрага Вулина: "Иди бре Ђуро, пијеш због Ћопића - Ћопићево једино дело што ваља је 'Башта сљезове боје', његов сељак је глуп човек, који говори 'срећа па у главу' - Кочићев сељак је паметан човек и такав сељак у литератури треба и да остане." Ђуро је само слегао раменима и рекао: "Без обзира, пијем за Ћопића." Недуго затим, умро је и професор Вулин. Ђуро је дошао, навио чашицу и рекао "Пијем за Вулина." Тад смо га питали: "Ђуро, да ли би Вулин пио за тебе", а одговорио је: "Без обзира, ја пијем за Вулина, Вулин је био паметан човек."

Имао је Ђуро и своју трећу, четврту и пету кафану, али у свакој се задржавао пола сата, с тим да би свуда свратио бар три пута дневно. Без њега те кафане, ако до данас нису затворене, оно бар нису исте, с њим, биле су култне.

Када су га, као што су Иву Андрића на Башчаршији, задиркивали питањима "Писац напише л' се шта", Ђуро је враћао: "Лакше је пити него писати." Иако је сијед, чупав и брадат, са црним шеширом и жутим мантилом, тих година изгледао као бескућник и они који нису никад ништа његово прочитали, знали су да пише и да је на улицу изашао директно из читанке.

"Ђуро, зар није вруће у том мантилу", питао га је један пролазник једног љетњег дана, када се пјесник одбранио питањем: "Је ли теби вруће у тој мајици кратких рукава?" Пролазик је рекао: "Јесте", на шта ће Ђуро закључити: "Ето, видиш да није до мантила."

Моја генерација, генерација бруцоша Филозофског факултета на студијима књижевности 2006. Дамјановића је сматрала, ако не Диогеном, оно бар Тином Ујевићем нашег доба. Неки су говорили: "Да не живи како живи, сви би му данас скидали капу", но Ђури, као и сваком писцу који никад није желио да буде осредњи, него или најбољи или најгори, задње што је требало јесте сажаљење. "И тако, ја, на крају, одам се очају. У очају био сам спретан, лакше него л' бити сретан", пјевао је Ђуро, а његова се поштовала.

Данас, шест година након смрти, ствари са Ђуром Дамјановићем полако почињу да се сређују. Иако је одавно ушао у школске лектире и читанке ("Ја нисам члан ниједне странке, члан сам читанке") тек сада су у припреми његова сабрана дјела. Шушка се и о оснивању задужбине са његовим именом, док тренутно име Ђуро Дамјановић носи једна књижевна награда и улица од Бањалуке према селу Голеши, у МЗ Сарачица. Овог задњег што се тиче, подсјећам, Ђуро је говорио: "Дају ли ми улицу кад умрем - одмах је мијењам за стан." Толико о томе колико се овдје мисли о писцу док је жив.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.