Ђорђе Бајић, писац и публициста, за “Глас Српске”: Махнита времена траже побједу истине и правде

Пауза између романа “Једно ђубре мање” и “Смрт у ружичастом” била је пуних шест година, што је заиста превише, и не бих желео да се то поново догоди. Након успеха “Смрти у ружичастом” био сам пун елана и надахнућа па сам у писање наредног романа - чији је наслов “Умри, љубави!” и који “Лагуна” објављује данас (12. јула) - ушао релативно брзо. 

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник Ђорђе Бајић коментаришући релативно брз излазак нове авантуре његовог јунака, инспектора Николе Лимана, након одлично примљеног романа “Смрт из ружичастом” (“Лагуна”) из 2021. године. Ипак, како он сам каже, брзина настанка романа “Умри, љубави!” није утицала на узбудљивост приче и ликова.

- Ипак, брзо у овом случају не значи и кусо, добро сам пазио да ништа не буде отаљано или збрзано. Имао сам срећу што сам смислио узбудљиву причу и ликове који ми “нису дали мира”, писао сам са гуштом и тачно сам знао шта желим да постигнем па је све то допринело да овога пута размак између романа буде баш онолико колико треба да буде, да се нови појави док претходни још није заборављен. Уосталом... Читаоци су ти који су тражили нови Лиманов случај и ја сам им са задовољством удовољио - рекао је Бајић.

ГЛАС: Инспектор Никола Лиман као лик базиран је донекле на традиционалној слици детектива, упечатљив лик, оштећене елеганције и чврстог става. С друге стране, прилагођен је и модерном времену, које није претјерано склоно људима индивидуалног интегритета?

БАЈИЋ: Та амбивалентност је и кључ његовог лика, оно у чему највише уживам док пишем. Неоспорно, у питању је јунак са пуно мана, али истовремено и неко на кога се можете у потпуности ослонити када загусти. Николи су истина и правда најважније и о том питању не прави компромисе. Истераће своје до краја без обзира на цену. Такви људи су нам преко потребни у ова све махнитија времена. Од почетка сам желео да Лиман буде лик који се мења, учи из својих грешака, напредује, бори се са својим демонима. Брачни бродолом из “Смрти у ружичастом” га је емоционално веома скупо коштао и он у новом роману покушава да поврати изгубљени баланс и поново научи да воли. Али испоставиће се да је овога пута загризао више него што може да прогута. Љубав боли, то сви знамо, а понекад љубав је само маска испод које се крије нешто што је мрачно, извитоперено, можда чак и смртоносно. Опасност је највећа када долази од неког до кога вам је стало.

ГЛАС: Колико Вам као аутору жанровска потреба кримића за постојањем сталног хероја попут инспектора Лимана ограничава или олакшава процес писања заплета око њега?

БАЈИЋ: Волим књижевне серијале, читам их и пратим, и мислим да су веома згодни и погодни када причамо о жанровској прози. Што се мог књижевног опуса тиче, до сада је углавном био у тесној вези са Лиманом. Нас двојица се “добро разумемо” и с њим као главним јунаком ми јесте лакше, познајем га као унутрашњост свог џепа. Ипак, потребна је и промена, свежа крв, то никада не губим из вида, сваки нови роман доноси нову мистерију и нове ликове. “Умри, љубави!” је други роман из трилогије о Николи Лиману (први је “Смрт у ружичастом”, а трећи “Једно ђубре мање”, роман из 2015. који планирам да прерадим и поново објавим како бих заокружио тај први планирани циклус). Та три романа су у својој поставци веома ченделровска, широког су захвата, у њима све врви од фаталних жена и разноразних пробисвета, не мањка злочина и преокрета. Наравно, све то прилагођено мом сензибилитету и Србији у којој тренутно живимо. Ти романи су и својеврсне друштвене хронике, показују куда воде грамзивост, корупција и бахатост. У њима се - уз уметничку дораду - прелама све оно што нам се догађа. Након ове трилогије намеравам да наставим са Лиманом, али у доста камернијим поставкама. Управо сада разрађујем те нове идеје. Важно ми је да се као писац мењам, да истражујем и напредујем... Привлачи ме већ неко време и да се вратим свету који сам створио у свом првом објављеном роману, хорор авантури “Острво проклетих”, и то ћу једног дана свакако и урадити, али за сада остајем са Лиманом јер га се нисам заситио, а нису, надам се, ни читаоци. Имамо нас двојица још доста занимљивих прича да испричамо.

ГЛАС: С друге стране, колико Вам је тешко као аутору помирити стварност и литерарну фикцију у функционалну цјелину, на простору гдје, нажалост, прво често зна надмашити друго и то не у претјерано позитивном смислу?

БАЈИЋ: Парадоксално, мени је писање заправо бег од стварности или барем вентил који ми помаже да одржим главу изнад воде. Свакодневно смо бомбардовани најстрашнијим вестима, црна хроника није никада била црња него данас, то нас све гуши, узнемирава. Да, моји романи јесу криминалистички и у њима пишем о злочинима, о убиствима, али у њима - за разлику од стварног света у коме живимо - увек има наде, увек има правде, па макар и само поетске. Иако не презам од тога да убијем своје ликове, мислим да моји романи заправо нису оптерећујући и да су, када се све сабере и одузме, суштински оптимистични. Желим да читалац заборави на све проблеме док чита мој роман. Да му постане само важно оно што се одвија на страницама које листа, да не може да се заустави док не заврши. Када ми неки читалац каже да је то доживео, добијем најлепши комплимент.

ГЛАС: Занимљив детаљ у оба романа издата у “Лагуни” је да важни женски ликови имају плаву косу, у првом је плавуша та која убијена, док је у другом главна осумњичена за злочин. Да ли је та, назовимо је “хичкоковска опсесија” свијетлом косом, ствар случајности или циљано постављен омаж неком или нечем?

БАЈИЋ: Да, добри стари Хич јесте рекао да су плавуше најбоље жртве. Оне су за њега биле “чисти бели снег на ком се појављују крвави трагови”. За главне глумице је готово искључиво бирао плавуше, и то углавном платинасте лепотице. Плавуше готово увек имају важно место у мојим романима, не бежим од тога. Али волим да се поигравам са очекивањима. Шта ако наизглед крхка плавокоса дама није потенцијална жртва, већ убица? Ову могућност детаљно истражујем у роману “Умри, љубави!”, а адвокатица Кристина Пајић, која је била један од епизодних ликова у “Смрти у ружичастом”, сада се налази у самом средишту мистерије. Веома сам брижљиво градио њен лик и надам се да ће то читаоци приметити док буду читали нови роман. Кристина, између осталог, јесте својеврсни омаж Хичкоку, а пре свега његовом неправедно запостављеном трилеру “Марни”. Има ту и других утицаја, но боље да не бацам све карте на сто. Читаоци треба и нешто сами да открију и препознају.

ГЛАС: Сада је већ јасно да имамо озбиљан талас када је у питању крими-жанр, већ често описиван као “српски или балкански ноар”, са кругом писаца који не бјеже од жанровских одредница и који су свјесни сопствене временско-географске припадности. Из угла неког ко је писао о кримићу и неког ко их ствара, шта бисте дефинисали као кључне особине овог таласа романа?

БАЈИЋ: Тако је... У САД су “Смрт у ружичастом” сврстали баш у Балкан ноар, и мени је то сасвим у реду. Нас трилераша који пишемо на српском има последњих година све више, и то ме радује. И не говорим сада о писцима који се само повремено окрену жанру, већ о посвећеницима који су се цели посветили мистеријама и трилерима... Наравно, није ту реч само о квантитету, већ и о квалитету... Од наших писаца највише волим да читам Ању Мијовић, можда и зато што је толико различита од мене, а ту су и друге колеге и колегинице, Верица Винсент Кол, Мирјана Узелац, Марко Поповић, Лазар Јовановић, Владимир Вујиновић... Сигурно сам заборавио неког да поменем па се већ сада због тога превентивно извињавам, али желим да додам да све људе које сам навео сматрам својим драгим познаницима - неке и пријатељима. Дружимо се и подржавамо, пишемо једни другима блурбове и радујемо се туђим успесима. Међу домаћим трилерашима нема “зле крви” и сујете, што баш и није чест случај на српској књижевној сцени, а и шире. Изузетно ценим и Мирјану Новаковић, Бојана Љубеновића и Мирјану Ђурђевић који су, сваки на свој начин, дали допринос јачању криминалистичког жанра. Што се особина наше крими-сцене тиче, мислим да је то, пре свега, разноврсност. Сви пишемо у оквирима жанра, с тим да нико никог не копира, свако од нас има свој стил, глас, неко специфично усмерење. Критика друштва је ту веома важна и ње не мањка - што је добро и важно.

ГЛАС: Колико је овом успону криминалистичког жанра код нас помогла све агилнија телевизијска продукција серија, истина јако варирајућег квалитета, али неспорно све занимљивија не само домаћој већ и свјетској публици?

БАЈИЋ: Када причамо о светским оквирима - криминалистички жанр је одувек ту, већ сто година не излази из жиже. У том мноштву има свега и свачега, драгуља и бофла. Кримићи су у свету озбиљан посао. То је сада препознато и код нас па се снимају серије и филмови, пишу романи... Све је то у спрези, једно гура друго. Оно што је најважније јесте да се створи и устали квалитет те да наши крими-аутори, у ком год медију деловали, могу да парирају страним колегама. Ту још има доста места за побољшање. Нордик ноар је направио праву сензацију пре десетак година, било би лепо да и Балкан ноар успе да се уздигне на тај квалитативни ниво.

ГЛАС: Снимили сте раније двоминутну видео-најаву за “Смрт у ружичастом” у којој се може наслутити кинематографски потенцијал Ваше прозе, да ли се од потенцијала кренуло мало даље ка реализацији?

БАЈИЋ: Јесте, јесте... Кренуло је. Тренутно је у плану писање сценарија по једном од мојих романа, готов је детаљан сценослед и веома сам задовољан досадашњим развојем ситуације. Али за сада не бих да улазим у детаље, осим што ћу открити да на пројекту раде две вредне сценаристкиње и да је једна млада редитељка заинтересована за филм. Наравно, не смем себи да дозволим да се залетим са надањима. Филм је скупа играчка и све је још на дугачком штапу. Али да се помера - помера се. Веома сам узбуђен због тога.

Превод

ГЛАС: Књига “Смрт у ружичастом” преведена је на енглески, са неколико јако лијепих реакција типа “елегантни савремени трилер”. Како је дошло то тог превода и колико сте задовољни њиме?

БАЈИЋ: “Смрт у ружичастом” је, практично, сада доступна свуда у свету - превод на енглески је то омогућио. До “пробоја на америчко тржиште” је дошло без икаквог напора и труда са моје стране - контактирала је са мном Мира Поповић, наша жена која већ дуго живи у САД, са идејом да роман преведе на енглески. Пристао сам, потписао уговор и тако је све кренуло... Превод Ели Гилић је објављен средином марта, иза њега стоји мала независна издавачка кућа “Yu Библиотека”. Лиман је тако “препливао” Атлантски океан и почео да стиче обожаваоце и на другом континенту. У САД је заиста огромна конкуренција, али “Смрт у ружичастом” јесте до извесне мере привукла пажњу тамошњих читалаца и издвојила се, пристижу препоруке и похвалне рецензије. Задовољан сам тим почетком па ћемо пратити како ће се ситуација даље развијати. Држите ми фиге.

ГЛАС: Дио сте екипе која је стајала иза врло важне књиге „Критички водич кроз српски филм 2000–2017“.  Да ли је вријеме на њен наставак и гдје су овом моменту позиционира српски филм, ближе публици или фестивалским жиријима?

БАЈИЋ:  Хвала за то „врло важне“. И да... Време је за наставак! Заправо, „Критички водич кроз српски филм, 2018-2022“ је већ у штампи. С тим у вези... Овог лета ће ми се догодити нешто заиста посебно: планирано је да истог дана – поменутог 12. јула – изађу две моје књиге. Прва је поменути роман „Умри, љубави!“, друга је нови „Критички водич кроз српски филм“, који обухвата период од 2018. до 2022. године и садржи 85 текстова о исто толико дугометражних играних филмова премијерно прикзаних у том периоду, од „Патуљака са насловних страна“ до „Вере“. Књигу сам писао заједно са Зораном Јанковићем, за предговор је задужен Иван Веслисављевић, а поново објављујемо за Филмски центар Србије. Екипа је готово иста као и на првом „Водичу“, ту су уредник Мирољуб Стојановић, дизајнер Борут Вилд и лекторка Сташа Мијић. Уиграна екипа. Занимљив је то пресек, и мислим да српски филм последњих година заста лепо балансира између фестивалског и комерцијалног – има ту за све по нешто, па и за оне који воле криминалистички жанр.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.