Ђорђе Аралица, вајар, за “Глас Српске”: Умјетност се лакше догађа у богатом свијету

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” вајар Ђорђе Аралица, говорећи о првој изложби реализованој у БиХ, поставки “Вагон скулптура”, која је у приједорској галерији “Сретен Стојановић” отворена до 25. маја.

- Надам се да прва неће остати и последња изложба - додаје овај умјетник о изложби радова који су настајали у посљедњих неколико година.

ГЛАС: Изложена дјела су предмети сачињени од ланаца. Шта им је заједничка црта у употребном и симболичком значењу?

АРАЛИЦА: Заједничка особина им је градивни материјал и препознатљивост свакодневне животне рутине. Кад се помену ланци они често изазивају негативне конотације, али за мене ланац носи идеју повезаности. Моји скулпторални објекти немају употребну вредност, али су средство идентификације и афирмације личног искуства.

ГЛАС: Колико предмети од ланаца у ствари представљају наше робовање стварима и имагинарне ланце који на различите начине свакодневно угрожавају наше слободе?

АРАЛИЦА: Робовање предметима и конзумеризам јесу феномени садашњице, али метафоре које уметничко дело буди код посматрача често су ван контроле уметника. Ланци и јесу интересантан медиј због тога што носе различита тумачења. Доживљај слободе и спутаности неће бити и није неминовно идентичан у прошлим, садашњим и будућим данима.

ГЛАС: Поставка носи назив “Вагон скулптура”, а један рад зове се “Кофер”. Да ли тај кофер као симбол одлазака, путовања и промјена може да представља неку врсту слободе, ако путовања посматрамо као једну врсту пронађене слободе?

АРАЛИЦА: Пре десетак година ја сам имао изложбу под насловом “Цитџ Луггаге” на којој сам представио скулптуре у облику кофера. Многи су ту тему протумачили као рефлексију мог животног стила, али је изложба говорила о доживљају убрзања који је био моја основна импресија о животу велике метрополе као што је Њујорк. 

ГЛАС: Шта су окови, а шта слободе човјека у овом времену? Да ли је умјетност довољно слободна?

АРАЛИЦА: Мисао уметника јесте слободна, али ван мисаоног уметност је ограничена у мери у којој су и наши животи ограничени општим околностима.

ГЛАС: Излагали сте широм свијета, добитник сте значајних признања међу којима је и награда “Полок-Краснер”. Шта бисте рекли да је другачије у различитим дијеловима свијета што се приступа умјетности и финансијског издвајања за умјетност тиче, као и самог признавања умјетника и давања простора и прилике?

АРАЛИЦА: Супротно уобичајеном виђењу да сиромаштво и тежина живота потичу уметничко стварање, уметност се лакше и чешће догађа у богатом свету. Није чудо што уметници хрле у велике светске центре, где образовани и богати конзументи генеришу глад за уметношћу. По правилу у “похлепном” капиталистичком свету постоје афирмативне пореске олакшице за уметнике, али још значајније и за конзументе и финансијере уметности. У таквим срединама права, квалитетна уметност нема исти ранг и не ужива исту друштвену бригу као што је често случај у друштвима које уметност сматрају за непотребни социјални ексцес.

Самостални стваралац

ГЛАС: Стварате као самостални умјетник, а члан сте УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Какве су предности и мане статуса самосталног умјетника и шта би на том пољу требало промијенити и побољшати?

АРАЛИЦА: Неизвесност положаја “незапосленог” уметника без сталног ангажмана и сталних прихода јесте најтрауматичније могуће искуство. Друштво у транзицији, које смо прерано препознали као демократско, нажалост није донело проширење него сужавање некада постојећих институционалних права уметника. Уместо уметника - ствараоца финансијску помоћ друштва добијају галеристи, кустоси и администратори док је уметник осуђен на бедно бивствовање фриленсера. Текуће елите као да немају у виду историјске примере о целим епохама које памтимо по уметничким делима, а не по носиоцима финансијске и политичке моћи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.