Димитрије Војнов, сценариста и глумац за “Глас Српске”: Трудим се да правим фикцију која ће да говори истину

Ја водим онлајн дневник филмова и не бавим се критиком, али испадам малтене као приљежнији од оних који се њоме баве. Критика је неопходна како би показала како је наша средина прихватила филм.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” сценариста, глумац и драматург Димитрије Војнов, који тренутно ради на другој сезони серије “Државни службеник”. Творци серије су Војнов и Предраг Гага Антонијевић.

- На крају дана ми имамо филмове који траже верификацију или на благајнама или на страним фестивалима, а битни цџ они филмови између који су добри, али су везани за нашу средину и нису нужно комерцијални. Њих треба да афирмише критика. У том смислу издвојио бих Зорана Јанковића и Ђорђа Бајића који су апсолутно најистрајнији и најагилнији прегаоци у овој области у Србији и колегу Ивана Велисављевића који се бави педагогијом и поучавањем младих критичара у сарадњи са колегиницом Машом Сеничић - додао је Војнов.

ГЛАС: Што се тиче друге сезоне “Државног службеника”, докле сте у овом тренутку стигли? И шта уопште обожаваоци могу да очекују од наставка приче, ако можете да нам откријете?

ВОЈНОВ: Написао сам сценарио прошлог лета и са радом на тексту сам завршио у октобру месецу. Снимање је почело у новембру, али искрено ово је екипа у којој нисам превише укључен у сам ток снимања тако да ће серија бити свакако премијера и за мене самог. У сваком случају, оно што знам јесте да нова прича доноси старе главне јунаке, али потпуно нови случај и потпуно нову претњу за Србију. Овог пута суштинска тема су тајне и односи родитеља и деце, греси које преци преносе на потомке и цена коју плаћамо за њих. Сам заплет је везан за најактуелнији безбедносни изазов у савременом свету, а то је сајбер-тероризам , утицај на изборне процесе и јавно мњење. Желим да о тој теми обавестим нашу публику јер је то као и међународни тероризам којим смо се бавили у првој сезони, једна јасна и присутна опасност.

ГЛАС: И на чему још радите, мимо поменуте серије?

ВОЈНОВ: Највећи део својих креативних моћи сам усмерио на серију “Државни службеник” и протекле две године она је била главни задатак за мене. То је захтеван пројекат који желим да радим најозбиљније могуће а чини ми се да је у првој сезони публика и критика препознала да је сценарио био једна од јачих страна серије. Да би се тај ниво постигао потребно је јако пуно рада, не само у погледу осмишљавања драматургије већ и у погледу истраживања. Друга сезона је била нарочито изазовна. Наша популација је у просеку врло стара, а тема је везана за савремене технологије и желео сам да направим серију која ће приближити те идеје нашој публици. То подразумева потрагу за разним материјалима и информацијама.

ГЛАС: Служи ли нам фикција да на свој начин пренесе све пријетње и упозорења стварности? И колико успијева у томе?

ВОЈНОВ: Апсолутно. Ја се трудим да правим фикцију која ће говорити истину. Ствари на екрану не морају бити историјски веродостојне ако у себи носе снажно духовно значење. Трудим се да у серији “Државни службеник” оставим што више могу истине о нама и тренутку у коме живимо. Зато има толико људи који ми се јављају да ми кажу како је репризирају или како су рецимо у стварности препознали нешто што су видели у тој серији. То је нешто што је мислим успело да помогне тој серији да превазиђе свој формални жанр и постане серија која има своје место у животу народа.

ГЛАС: Какав коментар имате на нове “Ратове звијезда: Успон Скајвокера” Шта је добро, шта није добро? Зашто је публика увијек незадовољна и ли је то оправдано?

ВОЈНОВ: Искрено, нисам гледао нове “Ратове звезда”, гледао сам те филмове кад сам био мали, али ми после нису оставили неки значајнији траг па нисам наставио даље. Сад се каним да погледам неке филмове из овог серијала које су радили редитељи које ценим, али нисам сигуран да бих могао да их разумем јер су некако сви они уклопљени у тај универзум и чини ми се да се један без другог баш и не разуме. То је баш оно на шта је указивао Скорсезе у недавној полемици око стрип-екранизација.

ГЛАС: Да ли је можда све отишло предалеко што се поменутог свијета тиче, а и релативно сличних франшиза?

ВОЈНОВ: Апсолутно. Понекад ме је страх када одем у биоскоп и погледам неки филм који је добар и радо се гледа јер осетим страх да би из тога свега могао да се развије некакав серијал, и да се све разводни. Међутим, филмови су постали прескупи и ако имамо у виду да кроз целу историју кинематографије ми имамо ауторе и глумце који имају тенденцију да снимају сличне филмове - савремени Холивуд је то довео до пароксизма. Сада сви напросто снимају стално исти филм и нема простора за грешку. Међутим, људи желе свеже, оригиналне идеје и кад је Холивуд спреман да ризикује уме да буде награђен. Ипак, превелике су паре у игри па су и могућности студија да ризикују лимитиране. Тиме су филмови постали малтене као телевизијске серије и готово да се неки серијали не могу гледати ако нисте гледали претходне наставке. Што је још невероватније, има и наставака који делују као спона између два филма, приче без почетка и без краја, филмови сведени на ниво најаве за неки други филм. Ипак, ту формалну декаденцију не треба мешати са кризом креације. Креативни потенцијал који постоји данас у Холивуду је малтене без преседана, јако је много талентованих људи, али је њихов дар упрегнут у погрешном смеру.

ГЛАС: Како гледате на константно враћање филмова у виду римејка и рибута? Односно, зашто постоји константна потреба за рециклажом старих остварења? Урушава ли то неке праве вриједности?

ВОЈНОВ: “Лице са ожиљком” Брајана де Палме је један од најчувенијих гангстерских филмова и темељ популарне културе нашег доба, а заправо је реч о римејку филма Хауарда Хокса, са којим нема практично никакве везе. Дакле, римејкови и рибутови пате као и сам филм од тог односа да је оно што је старије по правилу боље, односно аутоматски се књига по којој се снима филм сматра вреднијом од филма који по њој настаје, па самим тим се и римејк сматра вреднијим од оригинала. То не мора нужно бити тако, али углавном јесте. Разлог за толике римејкове је исти као и са овим наставцима. Студијима је сигурније да сниме исти него сличан филм, па ако већ не могу да направе продужетак хајде онда бар нек преузму име. У данашњем свету, Џон Вејн би завршио снимајући серијал вестерна уместо низа одвојених наслова, а Кегни би снимао серијал кримића. Иначе, серијали су у темељу Холивуда, студији су тако почели и на то су се сада вратили.

ГЛАС: Да ли је, уз развој технологије и већих и бољих могућности за стварање филмова, било нужно да кинематографија оде у смјеру сопствене пропасти, ако тако можемо да кажемо?

ВОЈНОВ: Не, ствар је само у томе што је кинематографија постала глобални бизнис, а да би била глобална мора трагати за најмањим заједничким садржаоцем који пролази свуда у свету, који никога не иритира и коначно мора наћи оно у чему локалне кинематографије не могу да им конкуришу, а то су онда ти прескупи спектакли и серијали.

ГЛАС: Да ли бисте рекли да је Мартин Скорсезе био у праву када је за “Марвелова” остварења рекао да су забава, односно да личе на забавне паркове?

ВОЈНОВ: Свакако, то је јасно већ годинама с тим што он није рекао да су “Марвелови” филмови забава већ да нису биоскоп него атракције у забавном парку. И то је истина. Но, филм је почео као научно достигнуће, потом је био забава и тек у ретким случајевима он постаје уметност. Увек је тако било.

Серије и филмови

ГЛАС: Што се ове године, филмова и серија тиче, да ли бисте нешто посебно издвојили што се квалитета тиче?

ВОЈНОВ: Ова година је била јако узбудљива кад је реч о филму и серијском програму код нас. Изненађење године је филм “Мој јутарњи смех” Марка Ђорђевића једна уникатна и бриљантна комедија која је успела да прикаже животну пат позицију у којој живе наши људи од тридесетак година који никада нису били у позицији да брину о себи а камоли о неком другом. “Реална прича” Гордана Кичића се издвојила као једна шармантна, децентна грађанска романтична комедија са озбиљном темом у свом језгру. “Шавови” Мирослава Терзића су такође интересантан филм који прави децентну слику једне теме која се код нас увек сензационалистички третира. Кад је реч о серијама издвојио бих серију “Пет” Балше Ђога која је понудила један аутентичан ауторски поглед на Београд и његове жене и подземље, подсетивши ме на филм “Удовице” Стива Меквина. “Група” упечатљива нова серија у којој су коначно млади људи добили прилику да сниме свој кримић и покажу неке нове углове гледања, нове углове снимања, нове глумце. Све у свему, добили смо нешто ново што је срећом било и добро. Ово је у креативном погледу била успешна година.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.