Девет деценија од рођења Зорана Радмиловића

Била је то необична личност, могло би се рећи исконски глумац.

Упамћен је и по наглашено карактерним, сериозним улогама, и по онима које су доживљаване као изузетан хумор.

Рођен је у грађанској породици и одрастао је у центру Зајечара. То му није сметало да, у јеку популарности, прича о тешком детињству ђака пешака који је преваљивао силне километре до школе, у шали разуме се.

Иако је стандардно наступао наизглед мрзовољно, намрштено, својеглаво, заправо је користио сваку прилику за свакојаке досетке, импровизације, хумор, како у позицији професионалног глумца тако и у свакодневном животу.

Они који су му били блиски тврдили су да је заправо лично био такорећи повучен, али у улози, на позорници, преобразио би се. Његов полазак у школу поклопио се с окупацијом Краљевине Југославије 1941. године. Отац Момчило, по занимању судија, период Другог светског рата провео у немачком заточеништву.

Иако је Зоранов деда Рихард Ланг, иначе архитекта, родом био Немац. У Србији, где се оженио, прешао је на православље узевши име Радмило. Отуда презиме његових потомака. Гимназију је завршио у родном Зајечару. Од најранијих дана његово опредељење је била глума. Родитељи међутим нису имали разумевања за тако нерационалан избор.

Отуда, по њиховој жељи, студирао је две године на Правном факултету, потом прелази на студије архитектуре, затим уписује англистику, тада на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Аматерски се међутим бавио глумом у склопу КУД "Иво Лола Рибар". Коначно, свестан да од себе побећи не може, уписује оновремену Академију за позориште, филм, радио и телевизију.

Дипломирао је у класи Мате Милошевића, 1963. године. Од 1962. до 1968. члан је Београдског драмског позоришта, а потом, до краја живота, Атељеа 212. Преломни момент у његовој каријери догодио се 1964.

Те године, услед одустајања Љубе Тадић, Зоран Радмиловић игра у представи "Краљ Иби", делу Алфреда Жарија (1873 - 1907) француског литерате, на сцени Атељеа 212. Био је то тријумф младог глумца. Ту улогу он ће играти током наредне две деценије, с великим успехом и на сценама у Француској, САД, тадашњем Совјетском Савезу… Следиле су бројне улоге у театру, на филму, телевизији. Посебно успешним сматра се његово остврарење Молијера у комаду Михаила Булгакова.

 Према сведочењу ближњих одбио је мучно и неизвесно лијечење. Овај свијет напустио је 21. јула 1985. године. Омиљен за живота, остао је то и деценијама потом. Добитник је Октобарске награде града Београда за улогу Молијера у комаду Булгакова. Позориште у његовом Зајечару названо је по њему.

Био је ожењен такође глумицом Дином Рутић. Драмски писац Душан Ковачевић назвао га је нашим највећим џез глумцем, у складу с његовим генијалним даром глумачке импровизације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.