Дејан Алексић, књижевник, за “Глас Српске”: Одбацивање насљеђа је одустајање од себе

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник Дејан Алексић, осврћући се на награду “Владан Десница”, чији је први лауреат за роман “Петља”. Алексић ће 6. септембра у 18 часова отворити “Гласов” Сајам књиге у СЦ “Борик” након чега ће од 19 часова промовисати поменуто дјело.

- Време и низ различитих околности утичу на трајност одређеног дела. Верујем да ће ова награда имати известан утицај на ту трајност - додаје он.    

ГЛАС: Колико је важно да књижевна дјела оцјењују други писци и да она буду вреднована искључиво од стране књижевника?

АЛЕКСИЋ: Процена вредности књижевних дела је, заправо, процес по правилу дуготрајан. Одлука да дело буде награђено израз је тренутка, можда и поетичких склоности оних који одлуку доносе, као и низа других, неретко и ванкњижевних утицаја. Обично је то посао оних који се баве књижевном критиком, али ту улогу, свакако, добро носе и сами ствараоци. Са овом наградом је тако - одлучују писци. Али то не треба претварати у образац. Заправо, немогуће је. Добро је да и сами аутори имају прилику да вреднују, али не сме се занемарити значај књижевно-теоријског погледа и анализе. И сам сам много пута био у улози “проценитеља” седећи у разним жиријима. Књижевну критику, у правом смислу речи, не пишем, или то чиним ретко. Али вредновању извесног књижевног текста наступам с позиције уредника. Извесну меру компетенције даје ми и стваралачко искуство. Верујем да, удружујући та искуства, имам квалитетнији видик и стајну тачку с које је могуће уочити посебне аспекте неког књижевног дела.

ГЛАС: Признање Вам је уручено на мјесту гдје је некад постојала Народна библиотека Србије. Шта је то мјесто данас и шта би на том мјесту могло да настане у име сјећања ?

АЛЕКСИЋ: У свом кратком обраћању на уручењу награде рекао сам да ме то место, тај зјап међу циглама обраслим коровом подсећа на незацељену рану. Позледимо је сваки пут кад помислимо да смо друштво које за 80 година није смислило шта би с том раном. Културоцид учињен приликом шестоаприлског нацистичког бомбардовања Београда, у којем је, нимало случајно, страдала зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, на неки начин смо наставили сами, нејасном концепцијом у успостављању културе сећања. Сликовитије речено, несаниране ране често постану гангренозно ткиво. Ако не учимо из искуства рана и озледа, оне постану искуство које се понавља.

ГЛАС: Шта сјећање представља данашњим генерацијама? Како најбоље научити друге важности дешавања у прошлости, не би ли будућност била боља и другачија?

АЛЕКСИЋ: Нисам оптимиста када размишљам о томе. Наше време је доба тривијализација и баналности. Доступност лаких садржаја и претерана комоција ума, која често води у амнезију, учинили су живот у симулакрумима веома пожељним. У таквим условима култура сећања може да буде препрека на путу ка срећи. Начин на који одређено друштво разуме важност формалног, али и других облика образовања показује се најбоље кроз друштвене стратегије, образовну политику и кроз бригу о најобразованијем слоју друштва. Нисам сигуран да смо у томе добри. Таква нам је и брига о прошлости. Често ћете чути флоскуле попут оне да је важно не освртати се, већ гледати напред. Да, али место на којем сте у садашњости антиципирано је местима којима сте на дугом историјском путу прошли, а из тога се нешто ипак мора закључити.     

ГЛАС: Прије романа “Петља” стварали сте поезију и књижевност за дјецу. Шта је за Вас као аутора представљао тај прелаз и колико је уопште настајала “Петља”?

АЛЕКСИЋ: Моје доминантно стваралачко упориште је поезија. Из ње су произашли књижевност за децу, драмски текстови, па и поменути роман. Промену жанровског регистра не видим као прелаз или раскидање с нечим ранијим. Реч је само о томе да је оно што сам хтео да изразим захтевало уметнички медиј какав је роман. “Петља” је настајала дуго, ако говоримо о формирању стања из ког сам почео да је пишем, а сам процес писања није трајао дуже од два месеца.  

ГЛАС: У једном разговору навели сте да је идеја за роман настала из сопственог болног искуства, насљеђа трауматичног формирања младог човјека у изврнутом друштву. Шта је то искуство када бива преточено у ријечи у књизи и ликове и тако подијељено са другима?

АЛЕКСИЋ: Рад на роману је био нека врста свођења рачуна са сопственим незадовољствима, опсенама, неутемељеним уверењима, траумама, наивностима... Занимљиво ми је кад чујем од појединих читалаца да им је роман донео искуство катарзе. Да бисмо се ослободили унутрашње тескобе, потребно је и суочење с узроцима таквог стања. Књижевност има моћ да помиритељски посредује у сукобима човека са самим собом. А то је најважнији предуслов да човек пронађе мир у себи и ван себе.

ГЛАС: Да ли насљеђе (свака врста насљеђа) може да представља терет?

АЛЕКСИЋ: Наслеђе, како сама реч каже, јесте све оно што нас обележава, чини, одређује. У том смислу, одбацивање наслеђа, било оно добро или рђаво, значи одустајање од себе, дакле - то је увод у својеврсну дезоријентацију. Парадокс код наслеђа је то што одбацивањем или негирањем неког његовог дела, рецимо лошег, оног којег бисмо се постидели, ми се заправо не лишавамо терета, већ га увећавамо и рекреирамо. Када је реч о наслеђу на које смо поносни, оно зна бити терет јер задаје норме, обавезујуће је и тражи од нас да га будемо достојни. Ми ту улогу достојних често играмо само на површини, не успевајући да постигнемо дубинску прожетост вредностима на које се позивамо. 

ГЛАС: Почетком августа уручена Вам је и награда “Шушњар” за збирку пјесама “Уради сам”. Како посматрате значај таквог признање, а и одржавања самих књижевних сусрета “Шушњар”? Имамо ли довољно  таквих и сличних књижевних манифестација?

АЛЕКСИЋ: То је, свакако, вредно књижевно признање којим сам истински почаствован. Сама манифестација је опомињање на страдалништво, али и на уверење да је развијање културне самосвести, што је један од начина да учврстимо смисао, да повежемо наслеђе са сопственим настојањима у времену које долази. Књижевних фестивала и смотри има иако ми се понекад чини да је културна размена у овом нашем истојезичном простору недовољна или нејасно профилисана.

ГЛАС: За неколико дана, књижевном бесједом у Бањалуци отворићете Сајам књиге у организацији “Глас Српске”. Књижевници у својим бесједама често направе осврт на значај књижевности у овом времену и на борбе кроз које пролази. Шта је књижевност сада?

АЛЕКСИЋ: Сајмови књига су права места и најбоље адресе да се о томе говори и полемише. Чини се да књижевност посвуда губи друштвени значај и утицај на питања у вези са социјалним, политичким па и хуманистичким кретањима. Понекад се се ствара слика да је висока књижевност повлашћена област уских читалачких кругова и мислеће мањине. У веку забаве и једноставних конзумерских садржаја, књига делује као митски артефакт потребан само реткима. Наравно, то није тако. Књига и књижевност ће изненађујуће брзо изаћи из сенке наметнуте диктатом нових медија. То се мора десити јер упадамо у цивилизацијско-културолошку кризу коју добро осећамо као погубни потоп. У метафоричком смислу, књига је Арка.  

ГЛАС: Шта садашњост чини књижевности и умјетности која сада настаје?

АЛЕКСИЋ: У првом реду - комерцијализује их. Ми смо сведоци терора тржишта. Тржиште, Олимп профита, трансакција и финансија, магичним додиром све претвара у робу. Али, ако све може да се купи, ништа нема вредност. Ако не оставимо ништа чија вредност не може бити изражена новцем, узалуд смо градили цивилизацију хиљадама година. Наравно, књижевност и уметност као драгоценост духа који се опире еталонирању увек ће постојати и кад то кажем не говорим само у жељи да се тешим.     

ГЛАС: Како посматрате издавачку дјелатност и књижевну продукцију у Србији и региону? Да ли је нека врста хиперпродукције добра или лоша и како наћи мјеру у свему томе?

АЛЕКСИЋ: Данас је објавити књигу једноставан и јефтин посао. Та доступност је често на штету књиге и добре књижевности. Хиперпродукција у уметности никада није од користи самој уметности. Имате, рецимо, једне године националну продукцију од 100 објављених песничких књига, од којих су 10 одличне. Ако следеће објавите 500 књига, опет ћете на годишњем нивоу имати десетак одличних. У спорту је другачије, број новооткривених талената расте броју уписане деце у спортске клубове. Оно што би са становишта књижевних прилика било одлично јесте повећање броја квалитетних читалаца. Од тога књижевност и друштво имају несумњиву, загарантовану корист.

Стварање

ГЛАС: Припремате ли нешто ново?

АЛЕКСИЋ: Као што знате, остварујем се на неколико књижевних поља. Поред поезије и прозе, ту је и књижевност за децу, област у којој сам највише написао. Захваљујући таквој стваралачкој дисперзији у сваком тренутку имам неколико отворених и активних рукописа. Прелазак с једног стваралачког регистра на други чини моју списатељску свакодневицу динамичном. Не иде увек све како замислим. Постоје рукописи који се “отимају”, као и они који се од просте идеје до завршне фазе остваре с фасцинантном лакоћом. Тако је, рецимо, роман “Петља”, уз раније скице и претпостављене оквире, написан за свега два месеца, а поједини рукописи, кад је реч о књижевности за децу, умеју да се уобличавају и по више година. На једном таквом рукопису романа за децу баш ових дана радим.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.