Дарко Тушевљаковић, књижевник за Глас Српске: Када умјетност претјера с поруком, престане да буде умјетност

Писање јесте донекле ствар талента, али је исто тако ствар упорног рада и дисциплине. То се не сме занемарити, иначе западамо у мистификације које нам допуштају да се заносимо причама о тренуцима инспирације. Када би се писци ослањали на тренутке надахнућа, мало који роман би био написан.

Почео је причу за "Глас Српске" књижевник из Београда Дарко Тушевљаковић који је посљедњих дана и доказао истинитост његових ријечи, да без упорног рада и дисциплине под надзором талента, нема ни успјеха, јер су потврде за све то стигле у облику Европске награде за књижевност за роман "Јаз" у издању "Архипелага".  За "Јаз" кажу да је снажан друштвени роман који говори о Србији деведесетих година и с почетка новог вијека, као и о младој генерацији разапетој између одласка и опстанка у властитој земљи и о оним старијима, обузетим носталгијом и борбом против времена које их превазилази. О значају награде, роману, улози умјетности...  говорио је Тушевљаковић који је поред "Јаза" написао роман "Сенка наше жеље" и књигу прича "Људске вибрације".

* ГЛАС: Господине Тушевљковић, честитке на награди... Са каквим емоцијама сте примили вијест о овом престижном признању?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Хвала вам на честиткама. У опису ове награде стоји да је у питању подстицајна награда и ја то доживљавам двојако: награда је свакако подстицајна за мене, схватам је као признање за досадашњи рад, иако је заправо додељена конкретном делу, мом последњем роману "Јаз".  Таква врста похвале може само позитивно утицати на мој даљи рад, али то подстицајно у опису награде се односи и на европске издаваче, којима се препоручује да обрате пажњу на књиге добитнице, њих дванаест, и објаве их на језицима својих земаља. У том смислу, награда се залаже за укидање језичких и националних граница, и промовише заједнички европски књижевни простор, што може бити само добро, како за читаоце, тако за писце.

* ГЛАС: Сматрате ли да су награде, у времену у ком живимо, на неки начин један од најлакших путева до читаоца?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Књижевност, и уметност уопште, не добија довољно пажње медија и веома је тешко доћи до читаоца. Звучи парадоксално, али тако је. Наравно да је потребно имати књигу - производ, да се грубо изразим - али то често није довољно. Књижевна продукција је велика и лако се може десити да ваше дело буде скрајнуто и занемарено, како од стране самих издавача, који често нису у прилици или не желе да улажу у маркетинг, тако и од стране медија и шире публике. У том смислу, награда осветљава писца и његово дело, макар накратко. Не могу рећи да је то најлакши пут, јер писац улаже време, труд и таленат како би произвео дело, али могу рећи да награде свакако утичу на перцепцију писца у јавности.

* ГЛАС: О каквом јазу сте Ви писали? Да ли је данас, међу великим бројем оних који одрастају гледајући ријалити емисије прегласан јаз?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Мислим да све друштвене појаве одговарају тренутку у којем су настале и природан су његов део. Можда не би толико требало да се бавимо последицама, а ријалити емисије и друштвене мреже јесу последице, већ би требало тражити узроке. Ти узроци се не налазе на телевизији, већ у нама. Јазови које сам описао у роману углавном започињу управо ту, у самим ликовима, огледају се у њиховој немоћи да се суоче са собом, да превазиђу своје недостатке и искрено се поставе према себи, да би тако освешћени и употпуњени могли да разумеју другога. Када бисмо се више посветили свом унутрашњем животу и када бисмо се спремније сукобљавали са демонима који нас вребају изнутра, можда не би било толико потребе за поменутим ријалити шоуовима и сатима проведеним на друштвеним мрежама.

* ГЛАС: Недостаје ли нам више умова који би кроз умјетност критиковали ишчашене друштвене појаве и људе који их подржавају?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Ја не мислим да је задатак књижевности, нити уметности уопште, да се отворено бори против друштвених зала, као ни да пропагира било шта. Када уметност претера с поруком, престане да буде уметност. Сатиричара је увек било и биће их, и наравно да су потребни, али пре бих рекао да су потребни уметности него стварности. Није задатак уметника да освешћује човека, да га учи и да му проповеда. Он то може да чини, али не мора. Уметност би по мени требало да обогаћује живот, оплемењује га, понуди читаоцу нешто више од свакодневице. Лично волим када писац сажваће стварност и врати је назад измењену, не нужно бољу или гору, уопште не размишљам у тим категоријама, већ другачију. Волим кад ме књижевност изненади.

* ГЛАС: Ви волите да Вас књижевност изненади, а хоћете ли Ви изненадити своје читаоце неким новим романом?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Да, мада иде мало спорије него што бих желео. Последњих пар месеци сам се бавио причама које ће ући у нову збирку, за коју се надам да ће се појавити до јесени, али сада се тај посао ближи крају и радујем се повратку на роман. Сврбе ме прсти да наставим да куцам.

* ГЛАС: Јесте ли прочитали роман прошлогодишње добитнице Европске награде за књижевност, Тање Ступар Трифуновић из Бањалуке? Можемо ли очекивати Вашу промоцију у Бањалуци?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Нисам још прочитао, али не значи да нећу. Много је књига које чекају да их узмем у руке, увек је мука сустићи самог себе у читалачким амбицијама. Што се тиче промоције у Бањалуци, волео бих да се то деси, наравно. За сада ништа није договарано, нисам добио никакав позив, али бих радо дошао.

Култура омеђена границама

* ГЛАС: Постоји ли на нашим просторима културна елита?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Постоје одређени кругови који би желели да понесу то име, али изгледа да не испуњавају услове. Заправо нисам сигуран који би ти услови били. Ко би требало да их пропише? Све скупа звучи помало бесмислено. Да ли би претенденти на титулу елите требало да одређују шта та елита представља? Докле год културу омеђујемо границама, она неће досегнути до великог броја људи, а мени се чини да би то требало да јој буде циљ. Зашто не бисмо стремили ка томе да сви људи буду културна елита?

Писци не живе од писања

* ГЛАС: Како у Вашим очима изгледа стање у култури у Србији?

ТУШЕВЉАКОВИЋ: Нисам сигуран да о томе имам комплетну слику. Мислим да је нико нема. Медији се културом не баве много, народ је оптерећен основним проблемима, кућним буџетом и дневном политиком, то је оно што нас притиска, а таква ситуација оставља мало простора за бављење културом. Све што знам јесте оно што видим у непосредном окружењу, а то је да нико од писаца које познајем не живи од писања. Неки имају срећу да за хлеб раде послове који су сродни, новинари су, преводиоци или уредници, али професионалних писаца је изузетно мало. Производња књига је велика, некакво тржиште постоји, али је питање колико се заправо чита. Питање је колико је јавност искрено заинтересована за оно што радимо. Људи као да су заборавили да је књижевност узбудљива.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.