Дара Секулић: Сјајна селекција на Првом кадру - филмови усмјерени ка стању свијести
Источно Сарајево - Пјесникиња Дара Секулић одушевљена је селекцијом филмова на јубиларном 10. Међународном фестивалу дугометражног и кратког играног филма "Први кадар" у Источном Сарајеву.
Секулићева напомиње за Срну да је она "гледалац који филм чита, и то неук гледалац који из ријечи прави слику, а из слике прави ријеч".
Она сматра да се филм прави на основу многих умјетности - и музике и књижевности и глуме, као и да је то слика која је добијена из различитих умјетничких форми - слика која је, такође, умјетност сама по себи.
"Али о умјетности те слике, о филму, најмање могу да судим ја. Не могу ни гледаоци. То је посао стручњака, филмских критичара. Због чега? Зато што гледалац попут мене превише емотивно доживљава трагично и неправедно, као и праведно кад суди о моралном у човјековом, људском лику", каже Секулићева.
Дара Секулић признаје да је гледалац потребан филму баш због те његове емоције, тог његовог ћутања, аплауза на крају или причања о филму по његовом завршетку, што је веома значајно за филмску умјетност.
"Дугометражни и кратки филмови захвални су за приказивање стања свијета, а данас у том свијету нема радости, нема ни наде. Мислим да је читаво човјечанство у страшном хаосу, некаквој невјерици да би могли доћи нови дани", сматра она.
Секулићева каже да је "живот пролазан, а вјечна само смрт, која се не може ухватити и зато овај фестивал има много оних који су мртви у овом хаосу, у ратовима".
"Од дјечака /"Споменко на вјечној стражи"/, до педесетгодишњака, од умјетника до ратара који су мртви, а да би се о њима нешто могло рећи - они живи говоре, њима филм омогућава да буду живи", наводи Секулићева.
Она сматра да су прошле године филмови на "Првом кадру" имали много више "свјетла у свијету", а ове године чини јој се да је већина филмова усмјерена ка стању свијести, ка "причама оних који зборе, а умрли су, и које филм оживљава, па само тако могу да говоре о животу".
Говорећи о филмовима као што су "Потоп", "Расцјеп", "Крици и сирене", "Споменко на вјечној стражи", Секулићева наводи да ти наслови сугеришу катаклизмичне људске судбине.
"Плашим се да ће људи све више рушити свијет у којем живе, да ће бити све више потопа", оцјењује Секулићева у разговору за Срну, посвећеном недавно одржаном 10. Међународном филмском дестивалу "Први кадар" у Источном Сарајеву.
Дара Секулић рођена је 1931. године у Кордунском Љесковцу на Кордуну. Године 1942. усташе су јој спалиле родну кућу. Након погибије родитеља, одрастала је по различитим дјечјим домовима и интернатима.
Гимназију је започела у Рујевцу на Банији, а наставила у Италији, Сплиту, Карловцу, Загребу и Сиску.
У Сарајево је доселила 1953. године, али је због рата у БиХ била принуђена да га привремено напусти, након чега се поново враћа у овај град, али свој умјетнички ангажман веже искључиво за Источно Сарајево.
Ту остварује сарадњу са "Форум театром" и његовим директором Витомиром Митрићем.
Њене пјесме заступљене су у многим антологијама српске поезије, а преведене су и на друге језике. Двадесет збирки поезије, међу којима и "Одсањани дом", "Грлом у јагоде", "Горак конак", "Лицем од земљице", "Брат мој, Тесла" и "Камени кашаљ", чине тек дио опуса ове награђиване и превођене пјесникиње.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
