Данило Киш тридесет година послије
Живећи у свом времену и с његовим малим и великим злодусима, Данило Киш је постао његов непоткупљиви сведок. Ретко је који писац тако потанко и тако проживљено описао свој век, од логорских искустава нацизма и Другог светског рата до логорских искустава различитих форми комунизма, као другог великог епохалног искуства за које је Киш веровао да је посреди испит на коме може да падне сваки писац.
Тридесет година после смрти Данила Киша ми се изнова осведочавамо колико је он писац за сва времена и колико данас, у времену другачијем од Кишовог, ако ни по чему онда свакако по статусу писца и књижевности у систему друштвених жанрова, Кишове књиге говоре истине које су нам непорециво важне за разумевање управо овог тренутка.
Прочитамо ли данас "Гробницу за Бориса Давидовича", онда је нећемо доживети само као повест о стаљинистичким логорима, него и као причу о контроли и надзору, цензури и манипулацији, о моћним друштвеном механизмима пред којима је тешко бити аутономан појединац и бити човек.
Прва дела Киш објављује 1962. године. У издању "Космоса" из Београда, у једном тому, објављени су кратки романи "Мансарда" и "Псалам 44". "Мансарда" је најексперименталније пишчево остварење. У њему се сусрећу брутална стварност и раскошна песничка имагинација, потрага за звездом и чемер свакодневице, Еуридика и Марија Проститутка. Овај роман је и непрестана поетичка расправа о томе шта јесте права стварност као тема књижевности. "Није ли прави живот, реалитас, негде између твоје мансарде и твоје Валпургијске ноћи?!", пита се један јунак у "Мансарди". На то питање одговара цела Кишова књижевност. Веома различит од "Мансарде", али и с важним сродностима, "Псалам 44" сав је посвећен препознатљивој историјској стварности. У њему се зачиње Кишово приповедање о логорима. Настао на основу новинског текста о судбини једне јеврејске породице у нацистичком логору, овај роман је потресна повест о смрти у историји.
Потом долазе књиге из Кишовог "породичног циркуса", трилогија о траговима пропасти једне породице. Мада нису објављивана тим редом, дела из "породичног циркуса" уистину почињу књигом кратких прича "Рани јади". У тим приповеткама говори се о тежини и мукама одрастања и спознавања света у тим зачетним годинама. Свет се упознаје постепено, свако се знање о њему плаћа болом, а свет се неумитно испуњава претећим, тмастим сенкама. О овим раним јадима детињства нико у српској књижевности није писао значајније од Киша у "Раним јадима" и Андрића у приповеткама из књиге "Деца".
Испуњен несвакидашњом лирском снагом приповедања, роман "Башта, пепео" говори о дечаку Адију Саму, његовом оцу јединственом Едуарду Саму и о смрти чије се присуство непрестано осећа нарушавајући жуђени спокој света.
Роман "Пешчаник" у несвакидашњем истражном поступку заокружује тематске линије ове трилогије настајући из аутентичног нуклеуса плаћеног најскупљим личним искуством: "Пишем једну антрополошку књигу: на основу једне људске кости, као да је у питању кост каквог Диносауруса или Тираноносауруса, покушавам да реконструишем изглед целе те животиње, да сваку кост ставим на своје место, да кости обложим месом, да учиним да кроз месо почне колати крв, да дозовем њен глас (те животиње), њен урлик, да испитам пределе кроз које се та животиња, Тираносаурус или Хомо сапиенс, кретала, шта је с киме говорила, где је и с ким је спавала, шта је сањала, какви су били климатски услови у време њеног постојања. Та кост је једно писмо које носи датум 5. 4. 1942. године."
Трећу фазу у приповедачком делу Данила Киша представља његов новелистички период. Он се отвара књигом "Гробница за Бориса Давидовича", а продужава "Енциклопедијом мртвих" и постхумно објављеном књигом "Лаута и ожиљци". У "Гробници за Бориса Давидовича" приповеда се о логорском свету 20. века, о страдању човека у историји, о идеологији која људску јединку претвара у анонимну цифру. Поводом ове књиге избиће једна од најважнијих полемика у историји српске књижевности. Киш ће бити оптужен за плагијат, али ће његова одбрана означити одбрану права на модернитет у књижевности и улазак наше књижевности у нови поетички круг. Из те полемике произаћи ће Кишов "Час анатомије", бриљантна поетичко-полемичка расправа, најважнија књига те врсте написана на српском језику. Документарно приповедање о смрти и страдању у историји, као и о великим причама које до тога доводе Киш наставља у "Енциклопедији мртвих", само што ће у овој књизи писац за време свог приповедања узимати и дубоку прошлост.
За "Глас Српске" пише књижевни критичар Гојко Божовић
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
