Данијела Михић, сликарка, за “Глас Српске”: Само размјеном искустава учимо и растемо
Веза између појединца и друштвене околине, као и човјеково стање отуђености су нека питања која повезују моје радове. Најчешће својим радовима желим да на неки начин утичем и на оне који се, нажалост, некад осјећају мање вриједним, и да им гласно кажем: “То што се теби дешава није срамота!”
Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” млада бањалучка сликарка Данијела Михић осврћући се на инспирацију коју проналази око себе и мотиве који повезују све њене радове.
- Желим да се пробудимо из ове атмосфере безнађа и хладноће која влада међу нама - додаје Михићева.
ГЛАС: Колико млади умјетници у Бањалуци и у читавој Републици Српској имају могућности да представе јавности своје радове и, уопште, колико имају подстицаја да раде и стварају? Може ли све да опстане само на ентузијазму појединца?
МИХИЋ: Ситуација о том питању није најсјајнија. Оно што нама највише недостаје, а заправо је тако једноставно, јесте - разговор. Оно што такође недостаје јесте повезаност са другим академијама, музејима, галеријама. Чињеница је да влада атмосфера отуђености и да се људи све више затварају у себе. Увијек мислим да се од људи доста може научити. Размјењивањем искустава учимо и растемо. Када сам била на првој години студија, увијек су ме одушевљавали млади људи који су по читав дан били заокупљени својим радовима и идејама. Свјесно или несвјесно ми смо једни другима велики подстицај.
ГЛАС: Колико је могуће бити јединствен у умјетничком свијету и да ли увијек и у свему постоји неки ризик од понављања већ виђеног?
МИХИЋ: У овом случају све се своди на то колико смо заправо искрени са собом. Оптеретити себе да ће се мој рад поновити или да ћу ја измислити нешто сасвим ново је апсурдно. Све се у свијету понавља. Вјерујем да су питања која мене муче такође патила и некога прије сто година. Не оптерећујем се оваквим стварима јер раду приступам отвореног срца.
ГЛАС: Колико бисте Ви рекли да сте слободни у свом изразу приликом стварања? И шта је Вама као умјетници највећа слобода?
МИХИЋ: Док год се не упоређујем са другима и схватам да је мој животни пут само мој и јединствен, ја сам слободна. Мислим да је “највећи непријатељ” то што кукамо и мислимо да је некоме боље него нама, а ствар је у томе да свако има и препреке и успјехе. Што прије то схватимо, бићемо срећнији.
ГЛАС: Како посматрате цензуру и аутоцензуру у умјетности? Мислите ли да су умјетници довољно храбри да своје идеје изгурају до краја без обзира на све? Да ли је храброст довољна у свијету који константно покушава да спутава поједине дијелове умјетности?
МИХИЋ: Потребно је чврсто стати иза свог рада и борити се у том случају. Важну улогу има и подршка колега и институција.
ГЛАС: Како је, према Вашем мишљењу, цјелокупна ситуација у вези с пандемијом утицала на културу и умјетност? И шта још може да буде промијењено?
МИХИЋ: Свједоци смо једне позитивне ствари, а то је да су велике свјетске галерије и музеји пружили прилику да виртуелно обиђемо изложбу. Многа предавања смо могли пратити преко “Зум” апликације. Али, нажалост, ускраћени смо за одржавање и отварање изложби, што ниједна онлајн изложба не може да замијени. Мислим, кад све ово прође, да ћемо више цијенити неке ствари, како у умјетности, тако и у свим пољима.
ГЛАС: Прошле године награђени сте признањем Музеја савремене умјетности РС. Награда подразумијева и организовање изложбе у Галерији “Плус”. Какви су Ваши планови што се концепта саме изложбе тиче?
МИХИЋ: Захвална сам Музеју савремене умјетности Републике Српске јер је овакво признање додатно покренуло моју мотивацију за рад и истраживање. Такође, мислим да је веома важно размишљати како ће се рад понашати у простору и какав ће утисак имати на публику. С обзиром на то да сада радим на новој идеји, имам осјећај да је још рано да закључујем о поставци саме изложбе, али свакако да су присутне неке жеље и идеје.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
