Чување Христовог гроба - древни православни обичај

Јелена Дешић Врлика - Чување Христовог гроба представља древни обичај који је у хришћанском свијету забиљежен само у Јерусалиму и Врлици, малом мјесту у Хрватској смјештеном између планина Динаре и Свилаје, наводи за Срну двадесетогодишњи Алекса хаџи Драгић, један од чувара Христовог гроба.

Чување Христовог гроба - обичај који постоји шест вијекова Тачни подаци о самим почецима овог обичаја нису забиљежени у историјским изворима, али према усменим предањима постоји најмање 600 година.

Дуга традиција је уткана у тај православни обичај, који је највјероватније и у Врлику донесен из самог Јерусалима

. Чувара Христовог гроба одликује чојство и јунаштво

Посебност обичаја је то што чувар Христовог гроба не може да буде свако. "Чувари могу да буду људи искључиво који су рођени на простору општине Врлике из једног од села из округа манастира Драговић, подигнутог 1395. године, или у данашњој ситуацији људи који воде поријекло из тих крајева. То су опет одабрани људи са високом спознајом за добро, морал, јунаштво и чојство.

Ради се о достојанственим људима који су спремни да ту традицију изнесу у најбољем свјетлу", прича Алекса, који не крије радост што је један од 60 чланова, колико броји друштво "Чувари Христовог гроба".

"Далмација је српска етничка и историјска покрајина у којој је православна вјера имала динамично искуство и трагичну историјску судбину", каже Алекса. Православни Срби су у њој вијековима водили битку за националну и вјерску посебност и слободу.

 "По византијским изворима, најзападнија српска покрајина у Приморју била је такозвана Паганија, која је заузимала крајеве између ријека Неретве и Цетине", прича Алекса о историји свог народа у Далмацији.

"Србљи" се на горњој граници Цетини помињу 1436. године као сточарско становништво са локалном самоуправом и широком унутрашњом аутономијом. Алексини коријени потичу из српског села Отишић, надомак Врлике, које је одвијек било "гнијездо" великих и честитих људи.

"Чувари Христовог гроба представљају потомке таквих Срба и њихови васкршњи обичаји су најтипичнији ментални код динарског психичког типа. Његовање традиције је од изузетне важности, али оно се не зауставља само на свечаностима и светим службама. Бити чувар значи настављати свој рад и када се ношња скине, бити чувар значи носити ту историју и свједочанство са собом и бити живи примјер те наше прошлости и непрекидном борбом доприносити на очувању нашег индетитета кроз културна добра и изношењем ствари онаквих какве јесу", прича Драгић.

 Алекса открива да је обичај чувања Христовог гроба наслиједио од оца и дједа, који су, такође, били чувари.

"Листајући старе албуме наишао сам на слике оца у некој чудној, али прелијепој ношњи и питајући га о томе слушао сам сате и сате прича о обичајима и чуварима. Пожелио сам и ја бити један. Жеља за облачењем ношње била је присутна далеко прије него ћу је и обући, док једног дана нисам добио позив од доброг пријатеља који ми је предложио, ако желим, да дођем на састанак и можда будем чувар", прича Алекса.

Према његовим ријечима, облачење народне ношње за њега је била права радост.

 "Прво моје облачење је за мене било и симболично јер сам доживио двије велике радости. Облачио сам ношњу свог краја и носио сам је на богослужењу у Хиландару - то је један предиван осјећај на ком сам захвалан Богу и од тада почиње моје службовање и труд да допринесем удружењу и родном крају колико могу", казује Алекса.

Далмација - бедем који повезује српске земље

 Далмација је, за Алексу, бедем који све повезује својом историјом и људима који свједоче истину - она представља прву линију одбране од сваке лажи оних који покушавају да баце љагу на српски народ. Алекса зато жели да се врати у крај одакле су његови преци отишли у свијет.

 "Жеља за повратком свакако постоји, ако Бог да - догодине у Книну!", поручује двадесетогодишњи Алекса.

Својим вршњацима је поручио да чувају традицију и обичаје како би се сачувао идентитет Срба из Далмације, народа који је доживио страдања, муку и патњу. Иако живи у Београду, гдје је и рођен, Алекса хаџи Драгић са великом љубављу прича о српском селу Отишић, Врлици и обичајима које су Далматинци однијели са собом у свијет.

Обичај чувања Христовог гроба уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног насљеђа Србије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.