Бранка Катић, глумица, за “Глас Српске”: Наши животи су трагикомедија

- Наши ликови јесу помало трагикомични, али тако је у животу, сви смо саткани од разних контрадикторности и нико није само добар или лош, сретан или несретан - додаје Катићева осврћући се на ликове ове серије.

ГЛАС: Сарађивали сте са “Босонога” продукцијом и Николом Пејаковићем Кољом као аутором и глумцем. Како је протекло снимање и каква је била Ваша емоција са глумачком екипом коју чине врхунска имена, почевши од Мире Бањац па надаље?

КАТИЋ: Никола је попут ренесансних уметника, он има толико талената (као шипак, што би он као Бели рекао у “Адвокаду”. Шалим се.) Много га волим и поштујем. Не знам никога ко тако добро и пише и режира и глуми и компонује и свира и пева, а за моје венчање сам од њега добила и један прелеп цртеж. Човек је са много талената и срећни смо што их са нама дели. Заједно са Николом ову серију је режирао и Саша Хајдуковић, и у том тандему узајамног разумевања и поштовања ми глумци смо се осећали сигурно. Цела екипа “Босоноге” била је мала екипа великих професионалаца, али и дивних људи. Било је дивно делити кадар са тако изузетним глумцима. Лепо смо се дружили и верујем да смо успели да направимо одличну серију.

ГЛАС: Играте у новом филму Душана Ковачевића “Није лоше бити човек”, који говори о смрти и животу на овом свијету и могућности постојања оног свијета. Како посматрате приступ таквој теми?

КАТИЋ: Не бојим се смрти, она је саставни део живота, а баш зато што никада не знамо када ће нам доћи крај. Лепо је живети у хармонији са собом и другима, трудити се да сваки дан прође у миру и искреној људској размени. Важно је и живети у захвалности што си још жив и што имаш шансу да нешто урадиш, и за себе и за људе са којима живиш.

ГЛАС: Да ли би било лакше када бисмо као индивидуе са сигурношћу знали шта је крај послије краја?

КАТИЋ: Било би нам досадно. Нико никада неће знати све, а и зашто би? Све што имамо је унутрашњи осећај, интуиција или вера. Верујем да постоји још нека димензија где ће се наше душе опет срести.

ГЛАС: Глумили сте и у филму “The King's Man”, који ће премијерно бити емитован у децембру. Шта бисте могли да нам кажете о раду на овом остварењу и о Вашој улози?

КАТИЋ: У овом филму енглеска краљевска тајна служба још једном “спасава свет”. Филм даје нова виђења историјских личности које су живеле у време Првог светског рата. Играм последњу руску царицу Александру Николајевну и верујем да јој се ова верзија њеног живота не би превише допала. Имала сам прилику да видим како функционише једна од највећих продукција у којима сам икад радила, а како ми улога није била велика, највише сам уживала у процесу стварања изгледа мог лика, имала сам више проба са костимографкињом као и дизајнерком маске Џени Сиркот. Обе су за своје раније радове освојиле “Оскара” и било је интересантно бити у центру њиховог преданог процеса стварања.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам кажете о приступу филмској и серијској продукцији у Србији наспрам оне у иностранству? Шта је главна разлика и у чему је још потребно побољшање што се домаће продукције тиче?

КАТИЋ: И ми имамо неке вештине које они немају - могли би и они понешто да науче од нас, нпр. како се са много мање новца праве одличне серије! Тамо су буџети неописиво већи, а свачије време кошта више па би то била главна разлика. Такође, инсистира се на озбиљном раду на сценарију, мало шта крене у продукцију, а да свака сцена није доведена до најбоље могуће верзије.

ГЛАС: С обзиром на то да сте у серији “Новине” играли новинарку Дијану Митровић, како уопште посматрате новинарство данас? Какве промјене доживљава и колико су лоше по друштво? Мислите ли да имамо превише информација, а премало истине и суштине?

КАТИЋ: Имамо и превише информација, начин на који смо бомбардовани и правим и лажним сигурно не помаже. Ја сам још давних деведесетих престала да читам дневну штампу у Србији, јер нисам желела да читам неистине и систематско сејање мржње. Право истраживачко новинарство је реткост, али још постоји. Ти храбри људи су под константном претњом од стране оних који се несметано баве проневерама и којима истина смета.

ГЛАС: Шта је за Вас највећа неправда на овом свијету и како се данас уопште боримо против било каквих неправди?

КАТИЋ: Ово што се дешава избеглицама са Блиског истока на границама Пољске и Мађарске, за мене је велика неправда и мањак хуманости. Верујем да је наша дужност да помогнемо тим људима. Свако људско биће има право да живи у сигурности и миру. Нико не оставља домовину и креће пешице на пут од више хиљада миља, нико не седа у бедне пластичне чамце са малом децом да пређе сиња мора, а да није заиста приморан на то. Ти људи су у страху за сопствени живот одлучили да срећу потраже негде друго. Верујем да је дужност свих нас да им помогнемо.

ГЛАС: Мислите ли да су људи (бар већина) можда превише запали у летаргију јер се свакодневно боре за пуко преживљавање у друштву које скоро па само то и оставља као опцију?

КАТИЋ: Материјална сигурност не сме бити наш једини циљ. Ваља бринути о сопственом душевном и физичком стању. Није добро када изгубиш жар и радозналост и жељу да нешто допринесеш и урадиш. Боље је прошетати се по некој лепој природи него седети и јадиковати, летаргичан. Док год смо живи, имамо избор, и како ћемо делати и како ћемо видети друштво у коме живимо и шта ћемо учинити да оно што нам смета променимо и поправимо.

ГЛАС: У чему Ви видите највећу слободу?

КАТИЋ: У могућности избора коју свакога дана имате, прилици да изаберете свој пут и урадите нешто добро и за себе и за друге.

ГЛАС: И гдје је свјетлост у све мрачнијој свакодневици?

КАТИЋ: У складу природе, лепоти дечјег осмеха, у пријатељској размени, загрљају оних које волите. Нема вајде од кукања. Треба бити присутан у сваком моменту и бити захвалан што си ту.

Серије

ГЛАС: Да ли су серије будућност домаће продукције као што већ неко вријеме јесу у већини свјетских продукција (поготово растом стриминг сервиса)?

КАТИЋ: Највише волим да у биоскопу, на великом платну, погледам добар филм. Ништа не може да се мери са том магијом. Али комодитет који имате да гледате више епизода серије у низу, у миру свог дома је, верујем, оно што чини да тај медиј превагне у популарности и приступачности највећем броју гледалаца. Такође, филмови морају да прођу одређени рејтинг, да у односу на садржај буде одобрено која публика тј. које доби, може да их гледа. То може бити ограничавајуће у односу на садржај, док са серијама то није случај.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.