Бранислав Јанковић - Прича о нама уткана у Сузе Светог Николе
Није битан плач Светог Николе, битно је због чега он плаче. А то нису само његове сузе већ и наше. Мој роман је религиозан онолико колико сте и сами религиозни. И онолико хришћански или јеретички колико сте се одлучили за једно или друго.
Рекао је ово за "Глас Српске" књижевник и новинар Бранислав Јанковић, чији је роман "Сузе Светог Николе" недавно изашао из штампе, а већ плијени пажњу читалаца како у Србији, тако и у Републици Српској.
- Не покушавам да читаоце уверим у било шта, једноставно причам причу о житељима једног села чији су греси постали толико велики да су призвали саме ђаволе. Свети Никола, такође призван последњом жељом једног од јунака, долази у село и пише књигу плача и храбрости тих дана, као сведок покајања становника и њихове борбе против нечастивог - рекао је Јанковић
"Сузе Светог Николе" су роман у којем су главни јунаци читаоци, и биће увучени у причу која лако може и њих да обиљежи и подсјети их на њихове сопствене гријехе.
- Да ли то има везе са религијом? Нема. Да ли ће се опет појавити свеци? Можда. Роман говори о борби добра и зла, а да би човек победио спољно зло мора прво да га спозна у себи и превазиђе га, што ликови у роману и чине. То је уједно позив на активност читаоца. Његово саучесништво било би у томе да се преиспита и открије своју тамну страну. Отуд је овај роман као огледало у коме се читалац огледа, које не лаже, не улепшава, као оно из бајке о Снежани. Погледајте се у огледало и реците кога видите - истиче Бранислав Јанковић.
Богатство старе српске религије један је од важних, пратећих дијелова "Суза Светог Николе", а како истиче Јанковић кроз обичаје је хтио да покаже однос нашег човјека према и животу и смрти, радостима и тешкоћама.
- Фантастика је ту најнормалнија ствар јер српски фолклор је сав прожет магијом, натприродним бићима и силама и другим фантастичним моментима. Ако смо могли да учимо о грчким, зашто не можемо о старословенским боговима? Ми боље знамо туђа него своја божанства. А животну драму можете да сместите и у комедију, није битно ни време ни окружење - каже Јанковић.
Како истиче овај писац, свој роман воли да назове фолклорним реализмом. То му, како каже, даје пуно простора и оправдања за сваку написану ријеч фантастике, и да у причу о нападнутом селу смјести и анђеле и ђаволе, и свеце и грешнике, и вампире и јунаке.
- С обзиром на то какве су критике, очигледно је да се баш то допало људима јер читаоци воле приче о добру и злу, о борби и кајању, у ствари причу о нама самима. Фантастика је ту само декор за много битније и важније ствари. Више је ђавола међу нама него у свим нашим бајкама и причама. Људи воле када победи добро, проблем је само што би они само да читају о томе, без жеље да допринесу победи у стварном животу - прича Јанковић.
Његови јунаци су, каже, признали своје гријехе и кренули у борбу. Није имао разлога да мири двије пријатељске ствари: фантастика је проткана кроз све наше обичаје, од тренутка рођења, са црвеним концем везаним око руке и слободном десном руком да можемо да се бранимо од ђавола, па до послуженог ратлука и шећера у коцкама за покој душе.
Према мишљењу Јанковића, у овом свијету препуном информација и књижевне хиперпродукције неминовно је рекламирање књига.
- Поборник сам нових технологија, свих технологија, вештина, чаролија, мантри и молитви које ће књигу приближити људима. Није битан начин, битно је да се чита. А постоји ту још једна јако битна ствар: ништа вам неће помоћи ако вам књига није добра - закључује књижевник Бранислав Јанковић.
Нови роман
- "Последњи циркус на свету" је радни наслов трећег романа који пишем. Биће то прича о анђелима који су кажњени да две хиљаде година лутају земљом и забављају људе. Књига почиње сценом крштења Христа на реци Јордан, а завршава се описом догађаја када је све почело: борбом на Небу и падом анђела. Опет пишем о вери, праштању, људима и боговима, верницима и јеретицима. Значи, још једна прича о нама - најавио је Бранислав Јанковић
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
