Борис Станић, о графичкој новели “Ја, пацов” за “Глас Српске”: Стрип као бјекство из летаргије

Рекао је ово за “Глас Српске” стрип умјетник, илустратор и сликар Борис Станић објашњавајући зашто су главни ликови његове нове графичке новеле “Ја, пацов” антропоморфни јунаци пацовских одлика, иако је злогласност пацова у људској колективној свијести негативна.

- Његова изгубљеност делом је и последица живљења у том нестимулативном, депресивном окружењу. Призоре сам испунио ситним детаљима у виду графита и налепница који сугеришу какво је то друштво. Природа те средине се тек наслућује и чини позадину на којој се одвијају тривијалности живота пацова - додаје Станић.

 ГЛАС: У Вашим стриповима, прије свега оним за које пишете сценарије попут посљедњег, мијешате фикцију и документаристику, одбијајући чисте жанровске класификације у Вашем приповиједању?

СТАНИЋ: Цртање видим као средство да изразим најразличитије идеје и стања, испричам приче, фиктивне и оне засноване на збиљи, историји, митологији или личним исповестима. Понекад та поља се преклапају. 

ГЛАС: Прича је студиозна и детаљна - колико година рада је уткано у њу и како је уопште дошло до идеје за овакав стрип?

СТАНИЋ: Крајње стереотипно, суочивши се с извесним недаћама у животу изгубио сам мало био тло под ногама, почео сам да игноришем проблеме и да тонем у летаргију. Сценарио за стрип настајао је у том стресном периоду живота, у виду аутоироничних, самосажаљивих дневничких записа. Пацова сам начинио још већим пропалитетом него што сам ја то био, тако да тај стрип јесте мешавина фикције и документаристике. Нисам журио, чекао сам да ми “дође”, да се нешто деси, да ми истина о животу сине, да бих од ње направио сцену. Такође, носио сам блокче повремено у град и записивао разговоре пријатеља које сам потом убацивао у стрип. Иако је стрип нацртан штуро, минималистички, ипак ми је рад на њему узео доста времена.

ГЛАС: Ваше сценарије у цртачком смислу радите специфичним стилом, који често одступа од класичног стрип кадрирања приближавајући се графици и сликарству визуелном слободом.

СТАНИЋ: Занима ме секвенцијалност коју покушавам да остварим сликарским методама. Дакле, свака слика стоји баш на правом месту, у односу на оне пре и после ње, како би се код читаоца изазвао осећај да је стрип који чита жив. Међутим, ја сам се одмакао од филмичног кадрирања, и утицај и инспирацију за свој рад пронашао у сликарству. Због тога се понекад чини да су моји стрипови низ појединачних слика, међутим, ако уроните у тај материјал, те слике би требало да почну да се повезују у једну ликовно-наративну целину.

ГЛАС: Шта Вас је привукло стрипу као умјетности и како сте од конзумента постали стрип стваралац иако сте студирали сликарство, које често стрип гледа као мање вриједног рођака?

СТАНИЋ: Истина је да су поједини професори, ваљда не удубљујући се, отписивали стрип као некакву мање вредну уметност што је, посебно данас - а и не само данас - кад је стрип прегазио све формалне границе онога што се очекује да стрип јесте, потпуно смешно. Нису ни увиђали апстрактну моћ стрипског изражавања, да спојем слике и текста ствара уверљиве светове, нити су схватали комплексност приповедачких техника. Студирање сликарства мени је отворило нека поља и знања која би ми, да сам се ослањао само на своју знатижељу, вероватно остала недоступна. Тако је код мене из љубави према стрипском и ликовном изражавању дошло до неочекиваног и, надам се, срећног споја. А стрип волим, читам и цртам практично од рођења.

ГЛАС: Пажњу шире јавности скренули сте стриповима “Радосав, јутарња магла” и “Храстово лишће”, дубоко личним причама које су оставиле снажан утисак на критику и публику. Како с ове дистанце гледате на те стрипове?

СТАНИЋ: “Радосав” је стрип о животу мог деде с мајчине стране и о његовом одрастању по домовима за ратну сирочад након Другог светског рата. Те две књиге, а требало би да урадим и трећу, настале су у младалачком уметничком заносу, нацртане су и исприповедане експресивно и неплански. Идентификовао сам се са својим стрипским јунаком, Радосавом, и кроз њега, цртајући и пишући, поново проживео дедине авантуре. Осећао сам као да сам тим причама оживео свог деду. Ипак, од рада на стрипу прошло је више од 10 година, а од дедине смрти 18, па слика и о стрипу и о мом деди почиње да бледи. Зато никако да се бацим на цртање трећег и последњег наставка. И сам сам се променио у тих десет и више година, и морао бих некако да се вратим у расположење у ком су настала прва два дела.

 ГЛАС: С друге стране, албум “Атентат” рађен у сарадњи са холандским историчарем Гвидом ван Хенгелом, осим што на један начин искаче из Вашег опуса тематски, занимљив је и по свом јунаку и начину настанка.

СТАНИЋ: У “Атентату” сам применио сличан поступак као у Радосаву. Покушао сам да сагледам историјске догађаје из угла актера и избегнем политизацију теме иако је она по својој природи набијена политичким и идеолошким. Ипак, мене је више занимала егзистенцијална, емоционална и физичка реалност бола, насиља, убистава, рата, тамновања. Мој пријатељ, историчар Гвидо ван Хенгел који је у то време радио докторат о “Младој Босни” помагао ми је саветима, грађом, објашњењима, ишли смо заједно у Сарајево, месецима смо се дописивали и развијали концепте за поједина поглавља, прикупљали фотографије како би све било аутентично, од одеће, преко оружја до зграда и аутомобила. Након што је то све било спремно и некакав наративни костур направљен, ја сам се бацио у готово манично цртање, дописивање, преправљање, не бих ли тај костур напунио материјом. 

ГЛАС: Албум “Анахорета и приче из старог Баната”, иако је инспирисан прозним дјелом Милете Јакшића, уједно је и једна врста омажа Банату и његовим становницима. Локални колорит са свом својом љепотом и ружноћом прилично Вас инспирише у стваралаштву.

СТАНИЋ: Одрастао сам уз прабабу, Банаћанку. Она је волела да приповеда и живо се сећала ситуација из живота наших предака. Ја сам те породичне приповести записивао још као мали, током недељних ручкова. Слушајући је, човек би се осетио као да путује кроз време, и то баш у оно доба о ком је и Јакшић писао. То је тачка спајања Јакшићеве и моје поетике и осећања наклоности према овој средини, но та наклоност подразумева сагледавање и мрачних страна живота у деветнаестовековном Банату, од којих су се многе задржале до данас.

ГЛАС: Како Вам из унутрашњег ауторског угла дјелује у креативном смислу домаћа стрип сцена, која је подијељена на талентоване ауторе који раде за страна тржишта и талентоване ауторе попут Вас и још неколико људи који раде властите стрипове?

СТАНИЋ: Бројни су квалитетни аутори који стварају на нашем екс-ју простору. Побројао бих неколико мени омиљених, од којих покушавам нешто да научим, било да су из области алтернативног и комерцијалног стрипа или нечег између та два, па нека људи истраже и закључе о каквим генијалцима се ради (иако њима не треба реклама): Радован Поповић, Стеван Субић, Ивана Филиповић, Нина Буњевац, Иван Марушић, Соња Гашперов, Данило Милошев Восток, Александар Опачић, Изток Ситар, Стипан Тадић, Милан Јовановић, и то су само неки.

Независност

ГЛАС: Колико се инсистирањем на тој ауторској независности може живјети од стрипа и колико је теже пронаћи пут до публике?

СТАНИЋ: Не може се живети од ауторског стрипа, бар ја нисам открио како, па радим различите послове како бих се издржавао. Међутим, имао сам срећу да се моји стрипови допадају неколицини домаћих издавача, захваљујући чему су доспели до публике, неких мени непознатих људи до којих, да сам објављивао сам, тешко да бих стигао. И то је оно што ме мотивише да наставим, комуникација с људима и чињеница да се одређеном броју људи то што радим свиђа! Мени је то чак и невероватно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.