Борис Максимовић и Михаела Шумић за “Глас”: Преводиоци људи из сјене

Казао је то у разговору за “Глас Српске” преводилац и оснивач Издавачке куће “Имприматур” Борис Максимовић у сусрет догађају “Скривени свијет преводилаца” који ће бити одржан вечерас од 19 часова у Банском двору.

О превођењу ће уз Максимовића говорити и преводиоци Михаела Шумић и Тајда Дедић. Том приликом биће ријечи о роману “Парадајс” Фернанде Мелчор који је превела Михаела Шумић, о “Црвеној кући на острву” Андрее Ли у преводу Тајде Дедић, те о роману “Пенелопина дисциплина” Ђанрика Карофиља у преводу Бориса Максимовића.

Максимовић је објаснио да су код нас људи свјесни важности књижевних преводилаца и да ту нема неких претјераних проблема.

- Нису свјесни колико се тога код нас преводи и колико је богата и разноврсна преводна књижевност коју ми захваљујући раду издавача и књижевних преводилаца можемо да читамо - рекао је он.

Додао је да од отприлике 600.000 књига, колико се годишње објави у Америци, само три одсто су преводи, а у Британији око шест одсто, те да је код нас тај број много већи као и да је наш поглед на европску и свјетску књижевност богатији и комплетнији него у поменуте двије земље.

Говорећи о превођењу Михаела Шумић је за “Глас” истакла да је, нажалост, у нашој култури књижевност већ годинама третирана као нека врста “секундарне умјетности” јер читање и разумијевање захтијевају посвећеност и вријеме, што наша убрзана свакодневица ријетко дозвољава.

- Преводилачки посао је због тога често занемарен у разговорима о умјетности, јер о самој књижевности се толико ријетко прича да онда, кад имамо прилику да је “угурамо” у јавни простор, немамо довољно времена да се посветимо свим темама па их скраћујемо, подвлачимо оно што је најважније и ту је улога преводиоца минијатурна у односу на улогу писца, што је сасвим оправдано - казала је Шумићева.

Објаснила је да су преводиоци у нашем друштву људи из сјене, те да се на преводилачки рад гледа као на пуко превођење ријечи.

- Често нам промакне то да је превођење ријечи само мали дио тог посла и да поред тога постоји читав низ припрема, стилских вјежби, упознавања с писцем и његовим доживљајем дјела и истраживања у смислу културе, историје и језика земље из које је писац којег преводимо - навела је она.

Говорећи о побољшању положаја преводилаца, Шумићева је нагласила да је важно разумјети колико је то захтјеван и одговоран посао и колико је за њега потребно времена и посвећености, те га тако и третирати.

- Примјерице, поједине државе имају годишње конкурсе којима је у циљу промоција њихове књижевности у страним државама и језицима, те кроз те конкурсе финансирају и преводе, били преводиоци из неке друге земље или не, што је одлично и за књижевнике и за преводиоце. Поред тога, организују и резиденције и путовања како би се књижевници и преводиоци повезали и упознали са различитим културама. Код нас тренутно не постоји ништа слично, иако бисмо на тај начин успјели увезати домаћу и страну књижевност и дати јој простор који заслужује - истакла је она.

С друге стране, Максимовић је објаснио да је битно омогућити да издавачка индустрија код нас заживи и продише, јер је први корак у објављивању превода куповина ауторских права, па све остало.

- Да би преводилац почео, издавач прво мора да уложи неки новац у добијање ауторских права. Издавачи су ти којима је стало да имају што више добрих превода у свом каталогу, дакле, да би тих превода било више, мора постојати неко ко ће у њих улагати - казао је Максимовић.

Истакао је да ми имамо доста дипломираних филолога, од којих су се неки самостално упустили у преводилачке авантуре, често из сопственог задовољства и жеље.

- Да то не би било сведено на појединачне случајеве, мора да постоји систем организације, систем у којем ће, макар и неформално, сарађивати и издавачи и књижари и факултети и разне институције за промоцију књижевности. Такав систем код нас, нажалост, не постоји - рекао је он.

Нагласио је да је задовољан реакцијама читалачке публике на дјела Ђанрика Карофиља и Фернанде Мелчор која су до сада објавили.

- Људи их често заједно наручују и видим да њихова продаја расте, што ме бескрајно радује, јер сам  Карофиља открио још на факултету и обећао сам себи да ћу, ако ова наша издавачка кућа икада стане на ноге, сваке године преводити и објављивати по један његов роман. Сад преводим четврти по реду, а број читалаца стално расте, што ми је драго јер показује да ипак нисам био на погрешном трагу - испричао је он.

Додао је да је слично и са Фернандом Мелчор, те да је уз Карофиља она тренутно најбитнији страни аутор.

Новине

Борис Максимовић је истакао да планирају још доста занимљивих превода.

- Кроз пар мјесеци стиже превод савремене руске књижевнице који реализујемо са Одсјеком за руски и српски језик Филолошког факултета у Бањалуци. Они су жељели да преведу нешто, али да то не остане само на тексту, већ и да превод угледа свјетлост дана, нама се свидјела њихова иницијатива и били смо спремни да уложимо сопствена средства у реализацију те књиге - казао је он.

Шумићева је додала да би ове године “Имприматур” требало да објави још један роман Фернанде Мелчор у њеном преводу те да је ријеч о роману “Лажни зец”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.